28/11/25
У богатој поетској ризници пљеваљске завичајне баштине, заискрио је нови лирски израз, кроз збирке пјесама „Нијеми опроштај“ и „Буди себи ружа“, младог пјесника Марка Сандића, који се једнако успјешно остварује, како на пољу ријечи и стихова, тако и ликовног израза. Ове двије страсти и надахнућа, када је у питању Сандићева поетика, немогуће је посматрати одвојено. Оба су израз пјесниковог начина виђења свијета, свега опажајног и проживљеног, и намјере да се ти тренуци, изглобљени из уобичајеног протока времена, забиљеже на посебан начин, као својеврски поетски симболи. Мартин Хајдегер, у својим списима о умјетности, рекао је да „умјетничко дјело на свој начин открива бивствовање бивствујућег“. То разоткривање истине бића, која се по његовом мишљењу „дешава у дјелу“, можда најприближније може дефинисати умјетничку страст бројних младих стваралаца, који се, користећи се језичким и ликовним изразом у исто вријеме, посматрачу и читаоцу настоје представити на аутентичан начин. Тако је лирика Марка Сандића оплемењена неусиљеним импресионистичким заносом, чулно-опажајним надахнућем, из кога се креације облика и боја пишу саме од себе. Како у поезији, тако и сликарству, сама поетика дјела упућује на својеврсну синхронију визуелног, мисаоног и емотивног, која искаче из колотечине свакодневице, и као у пјесми „Колиба“ конституише појам времена кроз човјека, који је увијек с оне стране. Стога је „Прави изазов / Прећи тај праг“ на коме су уписане наше радости, јер више нисмо исти.
Пјесник пише једноставно, језиком неоптерећеним апстрактним пјесничким конструкцијама. Његов стих долази из једне потпуне тишине, из једне суптилне, а опет зреле умјетничке уобразиље, која ову поетику чини питком, баш као „Видовданско вино“.
Стога се уједначен поетски тоналитет чује у љубавним, потом мисаоно-рефлексивним пјесмама, па све до оних са нотом родољубивог и дубоко религиозног осјећања. И док „Светој земљи на конак остаје“, пјесник осјећа радост живота која се не гуши у наративу крви и тла, већ ново јутро најављује у поју птице и сјају Грачанице.
Пјесник настоји да укаже на важност садашњег тренутка, на оно што нам је дато, као и на оне који су поред нас. Стиховима оживљава ситуације, нека егзистенцијална стања и чувства која производе дубоке импресије и брусе пјесничку страст. Сапутник свему збиљском што га окружује, потврду свог бића, својих сумњи и немира, али и очекивања, препознаје у даровима створеног, на лицу Другог које говори да „можда ипак не гледамо у празно“.
У времену све већих „права“ и могућности, обесправљеност и обесхрабљеност човјекове личности кроз различите облике отуђености, у којима су нам одузета права на радост, па чак и умор, презентују Сандићеве пјесме „Привремена сирочад“, „Одузето право“, „Сладолед са сузама“, које праве алузију на ритам модерног друштва. Стога није чудо што слутимо и прећуткујемо тај „нијеми опроштај“ који се надвио над свим оним што име живота носи.
Оно што посебно плијени пажњу у поезији Марка Сандића јесте инспирација женом, коју препознајемо, како у визуелним, тако и поетским контурама. Женом као музом, дакле, не као неким конкретним бићем, већ као симболом стварања, креирања, женским принципом који свој одраз и печат има у свему створеном, а који се једнако успјешно еманира у жртви мајке и њежности вољене жене. Тако је и жеља, и нада, и чежња, и тајна, женског рода, јер „Она, баш Она / Гура нас напријед / Даје нам снагу / Улива наду…“ Али и ружа, као срце жене, око које се сабирају све њене слабости и моћи, сумње и немири, снага и одлучност када „Собом себе морају да бране“.
У тренуцима надахнућа и инспирације, пјесник се препушта феномену стваралачке уобразиље, као наготи из које се рађају стихови. Такво стање будности у пјесми „Пјесма и ја“, и мистични занос из „Поетског ћошка“, осликавају искру стваралачког заноса, који као такав може постојати само у условима једне креативне осамљености.
И док перони чувају тајну растанака и дуње опет миришу, „јер само тако и знају“, а „трећа тајна“ тихо васкрсава, пјесник је кренуо „опет из почетка“, сугеришући читаоцу пут, на којем је сусрет једино могућ.
Софија Јеловац, виша библиотекарка