Народна библиотека „Радосав Љумовић“, 2016.
Књига „Његошева филозофија човјека“, проф. др Соње Томовић Шундић, свеобухватан је критичко-филозофски осврт на дјело Петра II Петровића Његоша, у коме ауторка на експлицитан начин освјетљава Његошеву идеју човјека, идеју око које се сабрало његово укупно стваралаштво. Све тајне природе и космоса нису тако узнемирујуће, тако страсне, као тајна човјека. Тајна око које се свило цјелокупно пјесниково дјело, коме ауторка приступа пажљивом и исцрпном херменеутичком анализом. Тако је у књизи „Његошева филозофија човјека“ Његошева поезија представљена као аутентична и заокружена филозофска мисао, која идеју човјека не исцрпљује у биолошким, социолошким, психолошким и другим парцијалним приступима. Ауторка нас упућује на то да Његошева поезија јесте нов и аутентичан антрополошки поглед, који, иако инспирисан свеколиком античком филозофијом, плијени нечим посве новим и аутентичним, нечим што Његоша, осим као великог пјесника, чини и врсним филозофом, нагласивши да „пјесниково објашњење људског постојања и уопште његово схватање човјека можемо сматрати мисаоно најзрелијим подухватом у нашој књижевној и филозофској традицији“.
У настојању да кроз оригиналан поетски израз доскочи свеколикој космогониској истини, цијелој сажетој и освијетљеној у тачки микрокосмоса, тј. микрокозме – човјека, пјесник каже “Свемогућство светом тајном шапти само души пламена поете“. Поезија се тако потврдила као непојмовни, ирационални, суштински пут откривања, што професорка Томовић потврђује ријечима: „Без сумње пјесникова мисаоност се трансформисала у јединствени књижевни језик, да би се чудесном поетском снагом одгонетнула суштина људске природе и смисао човјекове судбине“.
Правећи широки увид у пјесникову антрополошку мисао, ауторка нас истовремно упућује и води кроз читав спектар филозофских идеја и учења окупљених око исте тематике, од оних античких, средњевјековних, па све до нових идеја и филозофских учења која су инспирисала и формирала свјетоназор нашег пјесника, настојећи притом да идеје Његошеве антропологије предочи у контексту европске филозофије.
Књига је систематично подијељена на поглавља која говоре о човјеку као микрокосмосу, као тајни и свјетлости, као трагичном, умном, религиозном, естетском, моралном, политичком и стваралачком бићу. Ове цјелине, осим што праве значајан филозофски увид у саму тематику, на књижевно-естетски начин воде читаоца кроз лавиринт једне узвишене поезије, која је неисцрпно врело увијек нових читања и спознања. Сами наслови поменутих цјелина из којих је књига конципирана говоре колико је заправо Његошева филозофско-антрополошка мисао свеобухватна и дубока, земно-небеска, есхатолошка, а опет немоћна пред „величеством естетске творевине“, што говоре стихови из Луче: „Чујем гласе бесмртне музике/ и небесну њену армонију/ која сладост благодатну лије/ глас њен душу моју забуњену/ божественим стреца електризмом.“
Ова немоћ и узнемиреност пред гласовима бесмртне музике у Његошевим стиховима чине човјека трагичним бићем, и та трагика произилази управо из свијести о двострукој природи човјековој, физичкој и духовној. Ова битна двојност, која је свакако основни разлог пјесникове стрепње пред тајном свеколиког универзума, конституише специфичну егзистенцијалну позицију човјекову, и буди стваралачки немир. И управо таква егзистенцијална позиција, утемељена на сложеној човјековој природи на којој се темељи Његошева антропологија, омогућава да човјек постоји као естетско, морално и религиозно биће, што је на експлицитан начин образложено у самој књизи.
Иако је у свом суштинском одређењу човјек двојаке природе, „човјечност и човјечанско“, по ауторкиним ријечима, пјесник „разматра у суштинској припадности духовној сфери слободе, а то је могуће само утолико уколико човјека посматрамо као личност, чија је недефинљива суштина увијек нешто више од наших најапстрактнијих појмова“.
У књизи је значајна пажња посвећена Његошевом доприносу на пољу естетике. Ту нас ауторка подсјећа на ону чудесну терминологију коју пјесник у својим стиховима користи, као што су: „красота-прекрасно“, „дивота-дивотно“, „чудесно-чудество“, „слаткогласно-савршено“, „прелест-прелесност“, „блистателано“, „лучезрачано“, „божанствено“. Из ових различитих степеновања естетског откривања, можемо препознати ту стално присутну двојност спознајућег субјекта, при чему се примат увијек даје оном вишем и духовном.
Подсјећајући на дјело Ернста Касирера „Огледи о човјеку“, у којима Касирер тврди да „оно што човјека чини човјеком јесте способност стварања симбола, а не разум“, ауторка упућује на снажану повезаност између антропологије и естетике у дјелу нашег пјесника, који свеколико биће настоји да представи управо као симбол једног вишег стварања.
Да се спознање овог дуализма људске природе, саздане од два опречна принципа, одразило у пјесниковој мисаоности и на етичком и практичном плану, експлицитно је објашњено у поглављима књиге која говоре о оним стиховима у којима пјесник веома сугестивно приказује сукоб добра и зла, како у самој људској природи, тако и историји.
У књизи су садржане и занимљиве опсервације о Његошевој идеји правде, политичке културе, особеном односу према заједници, појму ероса, љубави и бројне друге.
Књига „Његошева филозофија човјека“ изванредна је стручна литература из области естетике, етике, антропологије и других филозофских дисциплина, јер је у њој направљен пресјек не само Његошевог, већ и бројних других филозофских учења. Осим тога, захваљујући исцрпној књижевној и филозофској анализи самих стихова и пуноће коју они сваким новим читањем пружају, пажљивом читаоцу може да буде путоказ ка неисцрпном врелу мудрости, које нам је оставио Ловћенски Тајновидац.
Софија Јеловац, виша библиотекарка