Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Владимир Дворниковић, «Душа Балкана», Catena mundi, Београд, 2023.

Говорити и писати о Балкану, како данас, тако и одувијек, захтијевало је посебну ерудицију и сензибилитет, с обзиром на богату културно-историјску баштину, изузетан геостратешки положај, драгоцјено етнографско наслијеђе. Говорити о Балкану, а не склизнути у тзв. „балканистички дискурс“, који проф. др Богољуб Шијаковић види као најрепрезентативнији примјер једног „цивилизованог“ насиља Запада над овим просторима, могућ је само уколико се, по његовим ријечима, „сопствена историјска свијест избори за контингенцију насупрот фатализму“, што је у ствари давање смисла историјском догађању. Да Балкан није „буре барута“, каквим га циљано и с предумишљајем представљају западне елите, мотивисане различитим интересним претензијама, могуће је посвједочити само уколико се на истинит и вјеран начин прикаже сва комплексност друштвене збиље, грађена на темељима богатог културно-историјског наслијеђа, неодвојива од широког историјског контекста. Све остало била би недобронамјерна политизација и банализација. „Душа Балкана“, књига Владимира Дворниковића, истакнутог југословенског карактеролога, доктора философских наука чија предратна библиографија броји преко 400 јединица,  изузетна је психолошко-антрополошка студија која у разумијевању једног таквог културно-историјског и друштвеног феномена приступа на крајње комплексан, цјеловит и дубоко философски начин, не задовољавајући се површним политикантским и идеолошким процјенама, које су кроз историју прављене како је вјетар дувао. И као што «геолог не може да протумачи лице Земље ако јој некако не завири под кору; социолог и етичар не разуме лице друштва, ако дубоко и широко не завири под његову маску».  Не занемарујући комплексан историјски контекст, Дворниковић душу Балкана открива из угла философије живота, психологије менталитета, умјетничких и стваралачких домета њеног човјека. Захваљујући оваквом психолошко-антрополошком приступу, у књизи имамо изванредну културолошку мапу која ће представити аутентичан дискурс:  Европа – Словени – Балкан.  

Како би на исправан начин представио душу Балкана, аутор се морао превасходно осврнути на општу слику Европе и њене културе у 20. вијеку, о којој проговара не са академске дистанце, већ из «перспективе осенчене ужасом Великог рата». А та слика указује на кризу западноевропске културе, кризу о којој је као гимназијски професор, за вријеме Првог свјетског рата, одржао предавање у Сарајеву, након чега је револуционарне 1917. године, због антиаустроугарских опредјељења, премјештен за професора гимназије у Бихаћу, а потом се преселио у Загреб гдје је изградио универзитетску каријеру.

Дворниковић сматра да је до кризе западноевропске културе дошло јер се западноевропски човјек развио у једнострано интелектуалном смјеру, који је егоистичан, који не познаје другог и другачијег. Дух западне философије би се сатојао у парадигми: упзнај, савладај, скучи, искористи. Тако наука има претензије, не само да природне силе упозна, већ да «измами тајне природе» како би их зграбила у своју власт и техником подвргнула. Руководећи се искључиво прагматичним и утилитаристичким циљевима «човјек хоће да постане господар ситуације у свијету, хоће да наметне своју моћ цијелој природи и да њеним силама суверено господари». Међутим, инхерентни позив за освајањем као сврхом научног испитивања најпосле се окренуо против европског човјека, јер «тјерати овај став према природи и према човјеку до краја, то ево преведено у хисторијске догађаје значи: Велики свјетски рат, то значи ову недавну погибију од двадесет милиуна људи!» Зато Дворниковић даље сматра да Европа, уколико жели предуприједити нови свјетски рат, што се нажалост није десило, мора бити оплемењена словенском културом која је душевнија, мање рационалистичка и мање агресивна, а ту посебно мјесто и мисија припадају Јужним Словенима.

Говорећи о сурогатима који прате кризу западноевропске културе, аутор указује на «етичку лаж нашег времена», такозвано «грађанско поштење», «етичку фасаду високе политике», «стољеће претворства», за које сматра да под своје скуте може сакрити сва раније када је ријеч о истанчаности, рафинованости и богатој изграђености оне лажне културне и етичке копрене којом је права унутрашњост и голота покривена.

Стога сматра да слoвенска нота треба да уђе у европску, јер је западна култура за нас Словене преуска. «Премда је та култура дала и умјетност и науку и филозофију, премда је данас вањском цивилизацијом униформирала свијет, народе и државе, сваки Словен ипак осјећа да у тој култури ипак недостаје она друга страна у потпуној човјечијој личности; уз оно западноевропско: упознај, савладај, искористи, примјени, укалупи, униформирај, осјећамо да ту треба још нешто друго, да ту није читава битност и сва ширина људске психе сразмјерно изражена. Запад је градио, конструирао, развијао свој културни тип једнострано, на оној до карикатуре претјераној борби и егоистичној компоненти психе. Отуд и видимо данас праву болест грамжења и стицања, која има карактер социјалне психозе. Цијела та цивилизација изгледа као човјек, који сијече грану на којој сједи.»

Културни тип нашег човјека Дворниковић препознаје као синтезу античког, пресловенског балканског и словенског културног наслеђа, па самим тим и осјећа потребу да дефинише шта је то југословенска култура и карактер као надопуњујући фактор европској култури. У том смислу, аутор је представио широку лепезу културолошких феномена нашег човјека, што овој студији даје посебну вриједност. У својим опсервацијама културолошког хоризонта југословенског народа, Дворниковић се ослонио на проучавање човјека као таквог, његовог дубоког психолошког устројства, животног свјетоназора. Јер управо од ове философије живота појединачног човјека, његовог односа према свијету и окружењу, израста културни мозаик једног народа. Однос према основним егзистенцијалима као што су радост, сјета, брига, стрепња, туга, бол, храброст, јунаштво, и њихово отјелотворење кроз различите форме животног и умјетничког стварања, дају највјернију слику душе једног народа. Тако ћемо се у књизи позабавити културолошким феноменима као што су: „психологија југословенске меланхолије“, „херојско хришћанство и култ косовске трагедије“, „хумор, сатира и иронија у Јужних Словена“, „трагички елемент у нашој народној епици“, „дух и стил рада у нашем народу“, „морал нашег патријархализма“, „морал нашег модернизма“ и бројни други.

    Софија Јеловац
виша библиотекарка у НБ “Стеван Самарџић”

Leave a Reply

Адреса: Трг 13. јул , 84210 Пљевља

Тел/факс:  068 / 880 - 220

ПИБ (матични број): 02009226

Жиро рачун: 555 - 2909 - 55; 510 - 24549 - 16

Е-mail:   junb.ssamardzic@gmail.com

Народна библиотека "Стеван Самарџић"  2024