Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Занимљива, аргументована, читљива – по ријечима врло компетентних читалаца, књига „Дух самопорицања“ Мила Ломпара је – превратничка. У њеном средишту је појам српског становишта, потреба његовог коначног успостављања након предугог периода порицања и, што је по мишљењу аутора најгоре – самопорицања. Дугогодишњи рад универзитетског професора искристалисао је књигу која ће бити окосница будућих расправа на високом нивоу, и, надамо се, постамент нове културне политике српског народа. Мирно и аргументовано, аутор излаже и образлаже своја запажања и ставове у духу свог великог учитеља Николе Милошевића. „Српско становиште (…) наглашава разлику између европских вредности и европских интереса“, каже Мило Ломпар истичући напоредо неспорне тековине европске културе као што су: слобода, истина, право, индивидуалност…али и сумњу као аутентично европски појам. Чему све ако једно друштво звучи унисоно (Европа нема алтернативу !?), ако свако помјерање ка специфичности српског становишта изазива отпор, подсмијех, чак и увреде. Још је Милош Црњански, на чије се смјело, аутентично мишљење аутор често позива, 1934. године јавно изнио став да ствари треба „гледати са чисто српског становишта“. И личност се огледа у окружењу ставрајући свијест о себи, а камоли један народ. Код других народа висок ниво самосвијести је легитиман став – код Срба, међутим, између Београда и Новог Сада, на свега 70-ак километара, постоје „непремостиве разлике“. О оваквим појавама Ломпар говори без горчине, са реалним увидом у стање ствари, са свијешћу да смо сами криви што не видимо куда нас води мондијализам са секуларним свештенством на челу. Самокритика, како је сам аутор рекао на једној од промоција књиге, овдје није наручено дјеловање, већ отварање могућности за самопоправљање, за формирање здравог и разборитог става као основе будућег дјеловања. Када се и у редовима српске интелигенције појави свијест о себи обавезно јој се додаје негативан предзнак, приписују разне политичке претензије и партикуларност у односу на универзални интерес. Оно што важи за друге народе по основама најузвишенијих тековина цивилизације, не важи и за српски јер је у дубокој супротности са интересима исте те цивилизације, „…саморазумевање…припада срединама и народима који се огледају у свом језику, својој историји и свим оним својствима која нам данас тако болно недостају: као што нам недостаје и свест о томе колико су нам неопходни“. Многи су српски писци од појединих идеолошких посленика свјесно гурнути на маргину јер су имали спознају о процесу преиначавања свијести сопственог народа чему он сам, нажалост, последњих деценија даје највећи допринос. Није само ријеч моћно оружје – ћутање, или боље, прећуткивање, некад је носилац „минималистичких“ идеолошких маневара са „максималистичким“ учинком. Генезу антисрпског дјеловања аутор прати од почетка XX вијека дајући истовремено приказ опадања српског становишта и када није било „потребе“ за тим. Оно је са српске стране жртвовано идеји југословенства, да би, потом постало и сопствена негација. Од инпута типа „колективне кривице“, преко тврдње да је „српски национализам најопаснији“, па до актуелног става да „Европа нема алтернативу“, дошло је до постављања на највиши културни и политички ниво једног пуког одсуства става о свему битном што се дешава око нас. У свему томе аутору изгледа најтеже пада чињеница да је интелектуална елита сасвим без иницијативе и без одговорности. Детаљно и аргументовано истраживање културне историје Срба и развоја стратегије њиховог идеолошког и националног преобличавања тешко би било поднијети да је изражено у форми и тону ламента. Умјесто тога, читалац у сваком тренутку може да осјети да аутор има идеју спасења. Његова је књига виђење, али и визија. Отварање ове књиге усталасало је духове секуларног свештенства, али и наднијело лучу над редове наше ћириличне прошлости и нејасне нам будућности. Не треба губити из вида ни чињеницу да књига „Дух самопорицања“ више него добро кореспондира са идејама изнијетим у другим књигама које су се појавиле током протекле године („Стара Србија : драма једне цивилизације“ Славенка Терзића, „Ноћ дугих маказа“ Веселина Матовића). 

Марија Кнежевић библиотекарка у НБ “Стеван Самарџић”објављено: 01.12.2012.

Leave a Reply

Адреса: Трг 13. јул , 84210 Пљевља

Тел/факс:  068 / 880 - 220

ПИБ (матични број): 02009226

Жиро рачун: 555 - 2909 - 55; 510 - 24549 - 16

Е-mail:   junb.ssamardzic@gmail.com

Народна библиотека "Стеван Самарџић"  2024