20/9/24
О роману су говорили: директорица Библиотеке Бојана Ђачић, књижевник Рајко Палибрк и аутор Борислав Косановић.
Књижевно вече отвориле су сестре Јована и Јана Љиљанић, пјесмом “Ораховцу башто рајска”. У свом обраћању, Ђачић је истакла, да роман Борислава Косановића даје наду да истина не може остати сакривена: – Прочитавши ово дјело, не бих могла да кажем ком „жанру“ припада, с обзиром на то да већ од првих страница узнемирава и боли многоструким приступима, будући да представља сабрано историјско знање и историографско истраживање, психолошко и социјално посматрање, морално и етичко војевање, упркос све израженијим настојањима да се прошлост најприје релативизује, а потом „избрише“, ово дјело даје наду да истина не може остати сакривена. Косановић, своју аутентичну каријеру гради на правди, свједочанством које представља избрушени драгуљ, овјековјечујући страдалну судбину српског народа. Он не лута, већ развејава злокобне магле које су нам деценијама уназад биле спуштене на некад јасан хоризонт. У свом исказу документује живо искуство српског народа, реагујући на све врсте лажи, медијске малверзације, пројектовану сатанизацију, прецизно их именујући и чистећи од обмана. По много чему је Ораховац јединствен. Попис ове разнолике грађе, сигурност којом је коришћена, непобитно потврђује изванредну упућеност аутора у тему коју је анализирао и тумачио. Реалистичка казивања Борислава Косановића враћају нас у апокалиптичну 1998. годину, крваву збиљу, свирепа непочинства, у Метохију… Гдје су присутни страх и понос, мирис барута и тамјана, трагови крви и злочина… Хронолошки, искрено, емотивно, темељно, а непристрасно, повјерљивим и прецизним чињеницама, стварним ликовима и догађајима својим пером свједочи истину о Божурима који још увијек цвјетају Косметом, о несаломивом духу једног народа, о тешком погрому, бруталном затирању сваког ко не поклекне, ни пред најстравичнијим ужасима које људски ум не може да појми. За мученике, страдалнике, за косметске Србе и људе попут породице Фадиља Коларија, првих комшија са којима су живјели у миру и слози, ова књига представља вјеродостојни приказ цјелокупне трагедије, страдања и мучеништва, бесмртну задужбину и подсјетник да је наше Свето Косово крвљу и сузама натопљено, крицима овјековјечено. Књижевник Рајко Палибрк говорећи о роману “Ораховац рововима омеђен”, подсјетио нас је на времена невиђених злочина и гријеха о ком сам роман говори.
– Ова својеврсна хроника најављених смрти описује стравичне злочине шиптара над српским народом на простору Метохије током 1997. и 1998. године који су претходили злочиначком бомбардовању Србије и Црне Горе од стране НАТО алијансе, годину дана касније. И не само злочина над српским народом већ и над свим другима који нису прихватили да живе по правилима зликоваца, правилима која су пажљиво смишљена у сатанистичким кабинетима запада, а која су на светој српској земљи спроводили мржњом задојени неписмени дојучерашњи козари, надничари, психопате и друмски разбојници.
Поред бројних личних судбина и догађаја које аутор упечатљиво и вјеродостојно описује у овом роману, везујући их за животе и судбине неколико породица, у позадини се прелиставају странице двије агенде, два велика плана. Први план је смишљен и написан руком сатане, а други Божијом руком. На једној страни, страни зла су они који свјесно или несвјесно подржавају сатанистички план, а на другој они који, такође свјесно или несвјесно, поштују и покоравају се Божијем плану. Тако у својој суштини овај роман представља до бола реалистичну слику борбе између зла и добра или тачније речено слику свих ликова у које се зло претвара у тој борби и том настојању да извојује побједу над добром. У том пакленом замаху борци за идеале зла попримају нељудску снагу зле воље из које као коров ничу незамисливи облици и начини наношења бола свима онима који нису са њима и који им се нађу на путу. Ораховац је био само једно од насеља у Метохији, а сада симбол борбе Срба за опстанак на Космету, а и на свим другим просторима гдје су угрожени. Сваким даном све више и више Ораховац сам себе зида, а триста Срба који живе у неколико улица у њему израстају у српске спратнице. Тада, прије двије и по деценије, Ораховац је имао три и по хиљаде Срба, а сада има више од три и по хиљаде пјесма о Ораховцу. Само ријетки су некада знали за винограде у Ораховцу и Великој Хочи, а данас се вином тих винограда српски народ причешћује у својим богомољама од Ванкувера до Владивостока.
Косановић у свом обраћању истиче, да је ово његово прво представљање у Црној Гори и да га је књига довела у Пљевља, а искрено се нада да ће му и друге институције културе отворити врата. Годинама се бави књижевношћу, прозни рад започео је са својих тридесет година, на самим почецима свог књижевног путешествија писао је о Лици, одакле су његови преци дошли у Кљајићево покрај Сомбора, то је први покушај да остави писани траг о својим прецима, а за своју породицу. Историјски и породични моменат, судбински дани на подручју НДХ 1941. били су окосница у настајању романа “Под сенком букове шуме”, који је посвећен његовом ђеду. Након тога настају војвођанске приче “Табакера грофа Шекериша”, које посвећује свом граду, свом селу и равници која га окружује. Ипак, током настајања тих романа, тражио је мотив да пише о Косову и Метохији. Као дјечак одрастао је уз приче о Косову и Метохији, с обзиром да му је стриц, као припадник полиције сваке године одлазио на Космет, као дијете сјећао се телефонских позива кад би стриц назвао, само да се јави да је добро. Слушајући стричеве приче по повратку био би заокупљен темом Косова и Метохије, из године у године, па све до рата 1999. године био је упућен у сва дешавања. Самим тим, врло рано је чуо за Ђорђа Мартиновића из Гњилана, који је 1. маја 1985. искључиво из разлога зато што није желио да своју њиву прода Албанцима, једина која је остала у јаругама, све остале су биле распродате, трпео притиске мјесецима не желећи да прода своју парцелу. Тројица младих Албанаца су га по налогу старијих налогодаваца сустигла на његовој њиви и извршили један од најстравичијних злочина. Тај злочин је био упечатљив симбол, шта чека све оне који не желе да се повинују шиптарским тежњама. Страдање Ђорђа Мартиновића је био кључни мотив за писање једне велике приче о Косову и Метохији, коју је желио да исприча и коју прича кроз своје књижевно дјело. Први дио трилогије “Грумен подно Проклетија” посвећен је искључиво Ђорђу Мартиновићу. У самом роману је створена књижевна породица Огњановић. Све што се дешава књижевном Ђорђу, дешавало се и стварном Ђорђу, јер је случај истражен до крајњих граница, а тај роман је први послије 36 година након тог несрећног страдања који је било који српски писац узео као мотив у прозном романописању. Кроз књижевну породицу Огњановић приказује страдање српског народа у двије деценије, од 1985. до 2008. године. У другом дијелу романа бави се 1997. и 1998. годином. Након “Грумена” се јавља жена из Ораховца, професорка из Гимназије Оливера Радић која живи у Ораховцу, а њен син је свештеник у саборном храму у Призрену,иначе, један од десетак Срба који живе у Призрену. Она је жељела да дође до првог дијела романа, у међувремену “Грумен” добија на поклон, а убрзо од ње почиње да сазнаје многе приче везане за Ораховац, две трећине својих необјављених текстова му даје на увид, који су хронолошки забиљежени. Сва непочинства је биљежила и чувала двије деценије. Она је један од кључних сарадника за други роман, али га повезује са значајним људима, као што је Ранко Ђиновић, познати српски пјесник и кум Матије Бећковића, човјек који је напустио Ђаковицу 14. јуна 1998. године као последњи Србин. Имао је жељу да се његова друга ћерка роди у Ђаковици. УЧК је увелико окупирао град и заигравши шоту испред цркве у центру, уз повике “Ранко одлази, нећете преживети”. Ранко је и након тога желио да остане. На самом крају албански гинеколог је клекао испред њега на улазу у болницу и молио га да са породицом напусти Ђаковицу, јер ће побити све па и доктора и његову породицу. Након тога и на наговор рођеног брата напустио је Ђаковицу са породицом. Ово су само неки од мотива које је Косановић навео у свом обраћању, а који су утицали на писање приче, а исти ће бити веза са оним што нас очекује у трећем и завршном дијелу трилогије о Косову и Метохији, која ће се бавити 1999. годином и погромом 2004. године, са освртом на 2008. годину.
