Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Највећа планина коју човек мора прећи је праг његове куће“                 Иво Андрић Душевна драма епископа захумско-херцеговачког, Јована Дурића, оваплотила се у књизи „Преко прага“ као исповијест пастира, који пером у руци дијели свој особни, дубоко лични доживљај човјека, свијета, историје. Доживљај који је књижевноумјетнички сажет у овом не случајно направњеном одабиру прича, које на јединствен начин приказују чежњу ка непролазном, вјечном. Ка том циљу окренути су сви описани догађаји и ликови, који собом носе трагику постојања и свеколику драму спасења. Рецепција те егзистенцијалне затечености постаје вјернија тим више што ликови, узети у различитим временским и историјским тренуцима, свједоче дубоко људско, може се рећи, онтолошко страдање и жртву. Тако читалац, удубљујући се у догађаје и људе описане у причама, проналази слична искуства, како у свом окружењу, тако у себи самом. Томе значајно доприноси пишчево проницљиво, психолошко портретисање ликова, захваљујући пастирско-духовном искуству, као и широкој учености. Тако су настале приче, насловљене личним именима, као посвећено обећање, да се не заборави, да се опомене и утјеши. Личности, о којима аутор говори, нису имагинарни ликови, већ они који писању самом дају смисао. Трагика једног времена, која се изобразила кроз њихове животе, основна је инспирација и патос пишчевог стваралаштва. Посматрајући их и описујући на разини једне душевне комуникације, не задржавајући се никада на нивоу пролазног и чулно-опажајног, аутор причама даје тон оностраног, будућег. Све описане феномене, као што су сунце, камен, небо, лопта, море, рушевине, васкрсење, упаковане у посебан медитерански амбијент, писац је представио као изванредну смјену слика и утисака овоземног и трансцендентног истовремено. Исту ту игру свјетлости препознаје у очима својих саговорника, који, иако ту, на тајновит начин остају далеки и одсутни, чаробни, као и природа сама, као и све у његовом оку. Стога ови живописни прикази херцеговачког крајолика, природе, архитектуре, људи, маслињака и винограда, носе један духовни, лични печат. Димензија простора ту свакако заузима значајну улогу, тако да није случајно што „мјесто-простор живот чине сличним себи“. Нарочит естетски доживљај, који пружа овај књижевни текст, јесте једна феноменалност преласка, коју владика сензибилно провлачи кроз све одабране теме, дајући самом причању један узвишени тон. Тако нас топлим, једноставним, а истовремено дубоко-рефлексивним изразом, уводи у свијет једног перманентног путовања, у коме смо путници сви. Путници до мјеста „на коме нема туге и бола, до мјеста сусрета са Оним који јесте и који чини да и ми јесмо“. Праг је та почетна и најаутентичнија граница самог уласка и изласка, просторна и временска релација, која прати и усмјерава све наше кораке и одлуке. Симболом кућног прага, преко кога је у одлучујућем животном тренутку прешао, писац нам жели представити важност одлуке и одговорности при преласку бројних граница које су свуда око нас, просторних, временских, инерсубјективних. А сврха преласка опет је сусрет, како са Другим, тако и са самим собом. Често је та граница у оку пишчевом и стваралачкој имагинацији тако њежна и провидна, тако да нису случајни утисци које нам приче остављају, утисци који читаоца уводе у један мистичан доживљај будућег у садашњем, постојећег у непостојећем, вјечног у временом. „Сви смо ми путници, путујемо без престанка, неизвјесност тог путовања, не осјећају сви једнако, све је у покрету, све иде ка свом циљу, иако некада изгледа да је статично и успорено“. Фенoмен преласка, окренутости према будућем, провејава и на оним мјестима у књизи, која говоре о апсурдности ратова, о значењу историје, о мистици рушевина. Писац се неријетко налази управо на рушевинама, које не остају незапажене, које су нови почеци, које су прелазак ка новом у коме васкрсава старо. Самим тим што је немогуће учинити релативним, безначајним, оно што није релативно и пролазно, писац настоји разумјети и у том свјетлу представити и оне мрачне стране људске историје. Отргнути их забораву, нагласити важност њихове жртве, не само у том историјском тренутку, већ и у свим будућим, учинити присутним све у свему, увезати свеколику патњу у један незаборав, јер све је ствар преласка. Да није тако, ни сама прича не би била могућа, јер и она сноси жртву. Снагом њеног исповједачког тона, мјери се снага њеног књижевноумјетничког остварења. Јер оно што искушава човјека, писца, говори причом и из приче, тако да кроз приче владике Дурића, имамо особен увид у причање као такво, у смисао приче као умјетничког феномена. Писац нам кроз одабир прича из свог животног искуства и свакодневице, разоткрива сву сложеност и тајновитост људског битисања, настојећи да покаже како се, заправо, у најобичнијим животним дешавањима налазе одговори највишег промисла, одговори које свакако нећемо пронаћи у апстрактним и безличним учењима и идеалима. Тако есхатолошка радост, која освјетљава причом одабране личности и догађаје, чини смисленим и подношљивијим читаочеве свакодневне бриге и страхове, што писац постиже даром посебног списатељског сензибилитета, ни у једном тренутку не удаљивши се од свог пастирског позвања.

 Софија Јеловац  библиотекарка у НБ “Стеван Самарџић”објављено: 20.11.2017. 

Leave a Reply

Адреса: Трг 13. јул , 84210 Пљевља

Тел/факс:  068 / 880 - 220

ПИБ (матични број): 02009226

Жиро рачун: 555 - 2909 - 55; 510 - 24549 - 16

Е-mail:   junb.ssamardzic@gmail.com

Народна библиотека "Стеван Самарџић"  2024