(Српски културни центар „Патријарх Варнава“ – Пљевља; Умјетничка галерија „Витомир Србљановић“ – Пљевља, 2024)
После дуже времена, тачније после више од четрдесет година, појавила се награђена књига пјесама „Крашке ноћи“ једног од најбољих пјесника пљеваљског краја, Витомира Вита Србљановића. Ова књига је 1981. године, као збирка пјесама у рукопису, добила награду „Блажо Шћепановић“ Међурепубличке заједнице за културно-просвјетну дјелатност, али до ове године није објављена и представљена публици као цјелина. Неке пјесме појавиле су се у избору и периодици, али цјелокупна књига пјесникове пуне зрелости појавила се пред публиком тек ове године. И да занемаримо чињенице везане за необичну судбину збирке, било је крајње вријеме да се подсјетимо стваралаштва Витомира Србљановића.
У културном животу Црне Горе публиковање ове књиге представља значајан догађај, јер је Србљановић био члан Удружења књижевника Црне Горе и, ако је шира публика мало и заборавила на достигнућа овог пјесника, оно су је пјесници и љубитељи поезије са одушевљењем дочекали.
Није неопходно подсјећати на пјеснички дар Србљановићев његове савременике, али је потребно препоручити збирку „Крашке ноћи“ као препознатљиву компоненту културног живота једне средине, као лични печат овог пјесника у њеној културној историји, гдје је јасна разлика између онога што је сложено у пјесму и онога што поезија заиста јесте.
Подијељене у четири циклуса – Немоћник, Неверство, Почело и Закон о самоћи, Србљановићеве пјесме, њих тридесет пет, отварају нам специфичан однос пјесника према контексту сопственог живота, природи постојања човјека у свијету и природи стварања као његове насушне потребе и задатости. Књига пјесама „Крашке ноћи“ кроз позицију пјесничког субјекта успоставља амбијент у којем се одвија дијалог између универзалног и субјективног, парцијално урбаног с једне и цјеловито природног свијета с друге стране. Чула се отварају, у свијету пуном сензација доминира визуелност, у широком спектру доживљаја боје се растачу и враћају у свјетлост. Бивање у свијету, од мирног дисања у поподневној досади до дубоке запитаности о смислу и сврси постојања. Иронијски осврт на склоност ка фрагментарности савременог човјека каткад критички пресијеца хармонију мистичног збивања у крашким ноћима као изабраном хронотопу.
Када поезију Витомира Србљановића препоручујемо за читање, свјесни смо да можемо успјети код релативно малог броја читалаца. Разлог је његов каткад шкрт, неочекиван и херметичан, у суштини и данас врло модеран израз. Ипак, интуитивна страна читаочеве личности може наћи пут до овог сензитивно богатог свијета.
Марија Кнежевић