(Народна Просвета, 1934)
12/11/24
„Сва литература дрхти пред вама, нарочито пред ‘сатиричким старцем’. Нико се не усуђује да устане против њега. А он је слободоуман, скроз и скроз слободоуман. Ах, господо моја, будите ви једаред слободоумни онда када то не доноси користи! Тада бих вас радо видео.“
Отечественим записима
Писац, у чијeм је цјелокупном књижевном опусу стваралачка инспирација слобода, коју он изједначава са темом о човјеку, са питањем о смислу људског постојања, у сваком времену и невремену, изазов је за нова читања. Говорећи о Фјодоровом односу према слободи, Берђајев је рекао да би се „можда људске муке могле да олакшају кад би се човеку одузела слобода“, али да то Достојевски није желио, да „није хтео да са човека скине бреме слободе, није хтео да човека ослободи од страдања уништењем његове слободе, што је човеку наметнуло голему одговорност, која одговара достојанству слободна човека“. Како се то достојанство брусило у руској литератури и руском народу, говоре Достојевскови есеји окупљени у књизи „Литерарни написи“, коју је 1934. године објавила београдска Народна Просвета. Текстове су с руског језика превели Људмила Михаиловић и Милош Ђурић, док их је за штампу приредила Исидора Секулић. Есеји су разврстани у три поглавља: Руска литература, Руски нихилизам, Прибележене мисли, као и Берђајевљеви осврти на Достојевског.
Говорећи о Пушкину као „пророчанској појави“ руског духа, његов књижевноумјетнички свјетоназор у руској литератури Достојевски посматра кроз призму самих почетака „правилне самосвести“ у руском друштву. Стога и сматра да је умјетничко проницање великог пјесника утрло пут будућим руским талентима, али и свима онима који су вјеровали у руску самосталност, у народну снагу, „у будући самостални руски задатак у заједници европских народа“.
Оно што је окосница пишчевог осврта на „руски нихилизам“, јесте питање које вијековима мучи сваког човјека понаособ, а то је однос човјека, као одговорног и слободног бића, и средине, која заогрнута свим овоземаљским привилегијама, трицама и кучинама, од властољубља до среброљубља, нуди све осим могућност слободе. Тај јаз између ропства и слободе, Достојевски доводи у неизбјежну корелацију са правдом, коју је готово немогуће достићи у категоријама овоземаљског битисања, али зато јесте на нивоу личног подвига и слободног искорака, који неизоставно напушта љуштуру сопства и иде ка Другом. Стога и каже да увијек „треба рећи истину, и зло назвати злом; али половину осуде треба узети на себе. Треба ући у судницу с мишљом да смо и ми криви. Онај душевни бол, кога се сад сви тако плаше, и са којим се напушта судница, то баш и јесте наша казна. Ако је тај бол искрен и силан, он ће нас очистити и учинити бољима. А кад постанемо ми бољи, ми ћемо исправити и средину и учинићемо је бољом“. У овим мисаоним рефлексијама наслућујемо ријечи старца Зосиме из Браће Карамазових, који каже „свако од нас је крив због свега и за све, а ја више од других“, и видимо колико је Достојевски, онда када је говорио о најдубљим тајнама душе, као и најразличитијим слојевима руског народа и друштва уопште, био инспирисан философијом Православља. Насупрот томе наука о средини гуши људску слободу, човјека чини безличним створењем неспособним да понесе сваки морални и лични дуг.
Говорећи о руском народу, Достојевски препознаје један патос страдања и мучеништва које произилази не само због спољашњих невоља, већ из самог „народног срца“. Зато сматра да његов народ ни саму срећу не окуша без удјела патње, што доказују и они тријумфални тренуци историје. То свечано самозадовољство страно је руском човјеку, који сву своју славу приписује Христу и његовој бесконачној милости. Зато је на неки начин и могуће то што не познавајући довољно само Јеванђеље и правила своје вјере, руски народ „зна Христа“, а то је само због тога што га „од искона носи у срцу свом“. У овим пишчевим књижевноумјетничким опсервацијама „срца“, као спознајног феномена, препознајемо утицај снажне словенофилске философије 19. вијека, која све човјекове снаге, умне, вољне, осјећајне, сабира у феномену „срца“, као созерцавајућег медијума.
Иако је осјећао снагу свога народа укоријењену у оном исконском, традиционалном огњу, који га је загријевао када је било тешко, писац се једнако прибојавао свих оних изазова, које је ново доба носило собом. Јер то „ново“ увијек осјети чисту народну душу, ону непатвпрену стихију својствену словенском националном бићу, које је у жељи за новим поретком често потпуно остављено самом себи, и ослоњено на сопствене снаге.
„Наћи човека у човеку“, основна је мисао, циљ и сврха пишчевог цјелокупног стваралаштва. Он сматра да је та интенција искључиво руска особина, а себе види као изданак непатвореног народног духа. Судбину човјекове слободе, оне унутрашње онтолошке одреднице, Достојевски у својој литератури, кроз своје ликове, открива на генијалан начин, и захваљујући тој дијалектици слободе могућ је и тако широк дијапазон ликова, од Ставрогина и Версилова, Свидригајлова и Федора Карамазова, Раскољника и Петра Верховенског, па све до младог Аљоше Карамазова, који је оваплоћење слободе саме.
У својим опсервацијама о Достојевском, које су такође придружене овом сјајном одабиру пишчевих есеја, Берђајев нас кроз запажања о слободи, злу и љубави, упућује управо на тај неприкосновени примат који је слобода имала у пишчевим литерарним остварењима. Чак и онда када је Достојевски говорио о љубави, по Берђајевљевом мишљењу, она није имала неко самостално мјесто у његовом дјелу, већ се појављује као остварење трагичног пута човјековог, „као искушавање слободе“.
Софија Јеловац