11/10/24
Поводом 9. октобра, дана рођења Ива Андрића, у читаоници Народне библиотеке “Стеван Самарџић” одржан је час посвећен нашем Нобеловцу.
О Андрићу је говорила професорица књижевности Маријана Ћаласан, док су ученици II разреда Гимназије “Танасије Пејатовић”, такође, узели запажено учешће, цитирајући одломке из Андрићевих дјела, правећи анализе из текстова и слично.
Ћаласан је истакла да је стваралаштво Ива Андрића једна од највише проучаваних појава књижевности 20. вијека. Она је упознала присутне са основним биографским одредницама нашег Нобеловца. Иво Андрић је рођен у Доцу код Травника. Основну школу завршио је у Вишеграду, гимназију у Сарајеву, а студирао је Загребу, Бечу, Кракову, Грацу, гдје је и докторирао на тему “Духовни живот Босне под Турцима”.
Период од 1921. до 1941. године провео је у дипломатској служби у чак 8 држава, односно у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.
Професорица Ћаласан је упознала присутне са тешким породичним ситуацијама кроз које је прошао Иво Андрић, оставши без оца као двогодишњак, а потом и без супруге Милице Бабић након само десет година заједничког живота.
Андрић је приповједач снажног темперамента и кративног духа. У књижевности се јавио пјесмама објављеним у књизи “Хрватска млада лирика”. Он је писац снажне имагинације, а истовремено изванредан познавалац историјских прилика старе Босне о којој је најчешће писао. Централно мјесто његове поетике заузимају феномени приче и приповиједања. Есксплицитно и имплицитно.
Први и прави велики сјај његовог стваралачког духа доћи ће 1918. године са књигом лирских записа “Екс Понто”, након чега слиједи и друга књига записа под називом “Немири”. Када је ријеч о осталим дјелима Ива Андрића, издвајамо: Пут Алије Ђерзелеза, Проклета авлија, Мост на Жепи, Анкина времена, На Дрини Ћуприја, Госпођица, Травничка хроника, Прича о везировом слону, О причи и причању, Омер паша Латас, Знакови поред пута…
Професорица Ћаласан је, такође, подсјетила и на чувену 1961. годину када је Иво Андрић постао 55 лауреат престижне Нобелове награде, док је цитирајући његову изјаву поводом те велике захвалности и части која му је уприличена, умногоме освијетлила и његов карактер:
“Када је 1961. године требало да одем у Штокхолм, ја сам се био посве препао. А и како не бих од онолике трке и новинара. Да је било по моме, радије бих отишао у Кину и сачекао да прође сав тај тутањ. Али нисам у питању био само ја, него и дуг према земљи и мом народу. Видевши како сам убледио, пријатељи су ми говорили: Ти као да идеш у апс, а не по Нобелову награду.”
У завршном дијелу часа, ученици су говорили Андрићеве цитате.
.