Добитница Нобелове награде за књижевност.
„И дошла је мама. Она је јуче окачила у болничкој соби икону. Нешто шапуће тамо у углу, клечи. Они сви ћуте. Професор, лекари, медицинске сестре. Мисле да ништа не подозревам, да не знам да ћу ускоро умрети. А ја сваке ноћи учим да летим… Ко је рекао да је лако летети?
Ноћ 26. априла 1986… За једну ноћ смо се преместили на друго место историје. Скочили смо у нову реалност, а испоставило се да је она, та реалност, не само изнад нашег знања већ и изнад наше маште. Покидане су везе времена… Прошлост је постала беспомоћна, на њу се није могло ослонити, у свезнајућем (како смо веровали) архиву човечанства није се нашао кључ да отвори та врата.“
Чудесна и потресна књига о чернобиљској катастрофи. Свједочанство од којег се јежи кожа, а опет књижевно дело библијског тона, попут савремених псалама обичних људи који су после ове модерне апокалипсе нашли ријечи мудрости, самилости и утјехе.
Главни јунаци ове несвакидашње документаристичке прозе су и жртве и спасиоци, и дјеца и војници и житељи аветињске озрачене области ограђене таблама упозорења, и научници, психолози, лекари, преживјели, евакуисани и повратници. Они сви у перо Светлане Алексијевич говоре ријечи које се стапају у једну, јединствену Чернобиљску молитву за пострадале и оне који ће још дуго сносити тешке посљедице.
Издавач: Лагуна, 2016.