27/9/24
Народна библиотека “Стеван Самарџић” угостила је у претходном периоду велики број пјесника, књижевника, есејиста, новинара, књижевних критичара – истакнутих интелектуалаца и људи од пера.
Овога пута, у нашој читаоници, организовали смо промоцију народних здравица чувеног здравичара из Пљеваља Милована Мира Ђачића.
Здравице су преточене у дјело “Славарица: србске народне здравице”, чиме је аутор, као баштиник народних творевина, на понос своме роду, овјековјечио живот и обичаје из прошлости завјештањем ума и духа.
Са поносом напомињемо да је гост наше установе био и потпредсједник Владе Црне Горе за образовање, науку и односе са вјерским заједницама професор доктор Будимир Алексић, чије су ријечи оставиле велики утисак на заинтересовану публику.
Када говоримо о народним здравицама, истиче у свом уводном слову директорица Бојана Ђачић, морамо нагласити да је ријеч о нашем народном благу, молитвеним псалмопојима који осликавају живот нашег човјека.
“Човјека који жели да благослови, показује милост, хвали. Здравицама се благосиља човјек, породица, родна груда, младенци, војници, а проклиње, све оно што је неваљало, највише и најчешће ратови. Оне, као и све наше народне умотворине, доказ су колико је наш народ у души честит и мирољубив”, казала је Ђачић.
С друге стране, наш цијењени гост проф. др Будимир Алексић, оцијенио је збирку здравица као једну изузетно вриједну и занимљиву књигу која свједочи да је наша фолклорна традиција жива и да наше народно стваралаштво и даље траје.
“Ова књига је значајан прилог нашој фолклористици – науци о знању народа, односно народном стваралаштву које обухвата традиционално вјеровање, народно предање, обичаје, изреке, пословице и баладе – свеукупну грађу (фолклористика је наука о тој грађи). Лично мислим, да наша српска фолклористика, односно наша истраживања у тој области, нијесу, нажалост, пропорционална богатству те грађе”, рекао је Алексић, поручујући да је подухват Мира Ђачића вриједан сваке хвале.
“Неке од здравица објављених у овој књизи саставио је сам аутор, а неке су саставили други, попут његовог брата Милуна и осталих познавалаца и твораца овог фолклорног жанра”, истиче, поред осталог, проф. Алексић и додаје да велику пажњу привлачи Аутобиографска здравица Мира Ђачића, испјевана у римованим осмерцима.
Ова здравица, напомиње он, говори о поријеклу његове породице, његовом животном путу, његовим интересовањима, његовом друштвеном животу, али садржи доста реминисценција из наше националне историје и традиције.
Говорећи о здравицама, књижевник Миленко Јовић је рекао да је Миро Ђачић, магијом својих ријечи, уврстио себе међу најуспјешније српске здравичаре.
Цитирајући одломке предговора који је за ову збирку написао Милорад Јокнић, поручено је да Миро Ђачић, као баштиник народних творевина, већ годинама, на понос своме роде, превазилази завичајне рамове, брине о народном животу, обичајима из прошлости и творевинама ума и духа. Његове здравице су својеврсне молитвене пјесме из којих је српски народ, и у најтежим мукама и ломовима, преживљавао и опстајао.
“Ђачићеве здравице треба посматрати као златну карику у вриједносном систему српске културне баштине”, поручио је, између осталог, Миленко Јовић.
На самом крају, публици се обратио и народни здравичар Миро Ђачић.
У њему својственој, надахнутој и инспиративној бесједи, Ђачић се захвалио свима који су помогли да ова збирка изађе из штампе и да се организује промоција у његовом родном граду.
“Често је ђед говорио: Кад порастеш казаће се само. Тако се само казало, чак и наметнуло штампање књиге готово као неопходно. Гдје год би наздравио, уследило би питање кад ћеш објавити књигу, нарочито после освајања првог мјеста на Драгачевском сабору. Здравице које сам писао и одабирао за књигу, претежно обичајне, па их тим поводом и чујемо, нарочито за славском трпезом. Оне су српска усмена баштина, зато сам их записивао у свакој прилици да не оду у заборав. Такође сам и славарицу записао негдје осамдесетих година прошлог вијека да би касније када су почеле да излазе књиге светосавског садржаја упоређивао и исправљао оно што није било правилно речено”, рекао је Ђачић и истакао да здравице сакупља још од млађаних дана.
“Ђед је био здравичар. Наздрављао је у правом моменту када је пажња усредсређена а и захтијевао је да се чује јер је здравица бесједа. Имао је обичај да каже: Ко не зна да наздрави нека ћути. Био је управу, ако некога здравица не занима, нека не омета оне око себе. Треба да пази као у случају када слушамо гуслара или свештено лице. Увијек је први наздрављао онај који сједи у горњем челу. Ко није умио наздравити од срамоте није смио сјести ближе првом крају”, истакао је народни здравичар Милован Миро Ђачић.
Промоцију народних здравица је уљепшала рецитација дијела Аутобиографске здравице од стране ученика Средње стручне школе Данила Лекића, као и наступ народног гуслара Спасоја Мумина.
