22/11/24
У петак, 22. новембра 2024. године Народна библиотека „Стеван Самарџић“ представила је други дио књиге Марије Јововић „Благоје Јововић српски херој у вучјој јазбини“. Поздравивши присутне госте, директорица Библиотеке Бојана Ђачић отворила је књижевно вече. Предсједник Општине Дарио Вранеш обратио се гостима, поздравивши их у име Општине Пљевља и своје лично име, истакавши да је пуних 42. године требало да на свјетлост дана изађе велико историјско дјело Благоја Јововића. Посебно задовољство изразио је чињеницом да се „данас у Црној Гори о српском хероју може говорити јасно и гласно“. Нагласивши да се на вечери представља други дио недавно објављене књиге Марије Јововић, која свједочи о српском хероју у вучјој јазбини, директорица Библиотеке је истакла да се у књизи говори о „српском сину челичнога кова, о човјеку великога духа, племенитом ратнику слободарских идеала и патриотских вредности“. У наставку обраћања директорица је, између осталог, истакла „за нас светосавске хришћане истина је највећи идеал зато што је Логос, Господ и Бог наш истина, из њега извире здрава логика, правда, љубав и свако добро, јер само истина има своју суштину“. Стога „Србин својом химном ‘Боже правде’ тражи истину јер је она круна битисања“, а Благоје Јововић је управо „симбол правде, оличење чојства и јунаштва, идеал одлучности, истрајности, разборитости и непоколебљивости“. Јововићеви мотиви да ликвидира Павелића, по њеним ријечима, били су искључиво патриотски и „посвећени стотинама хиљада убијених Срба у концентрационим логорима Независне државе Хрватске“. И поред велике заштите коју је Павелић уживао од стране Запада, Аргентине и нарочито Ватикана, ипак су га „стигли хици Србина хероја“, и тако се „Благоје Јововић уврстио у хероје о којима Његош говори у Посвети праху оца Србије“, нагласила је даље директорица, истакавши да је књига која се промовише „национално извориште поткрепљено утемељеним чињеницама, које су од великог значаја за наш народ“. Након обраћања директорице Библиотеке, ријеч је узео проф. др Жарко Лековић. Жарко Лековић је рођен је у Прибоју 26. септембра 1965. године, гдје је завршио основну школу са одличним успјехом. Средњу школу, историјско археолошки смјер, такође је завршио са одличним успјехом у Подгорици и добитник је дипломе Луча. Завршио је Филозофски факултет у Никшићу, одсјек за историју и географију 1994. дипломиравши радом „Црна Гора и Малисорски устанци“. Током 1995. и 1996. године био је стипендиста Владе Републике Црне Горе. Постдипломске студије историје на Филозофском факултету у Београду завршио је са просјечном оцјеном 9,00. Магистарски рад „Дробњак у првој половини 19. вијека“ одбранио је октобра 2000. Докторску дисертацију „Дробњак 1850-1918“ одбранио је јула 2010. године на Филозофском факултету у Београду. У Историјском институту Црне Горе запослен је од 1. маја 1998. и тренутно ради на мјесту Научног сарадника за националну историју Црне Горе у 19. и 20. вијеку. Члан је Научног вијећа Историјског института Црне Горе, Одбора за историју Црногорске академије наука и умјестности, Матице српске и Вијећа за друштвене науке Универзитета Црне Горе. Члан је редакције међународног научног часописа „На извору Вукова језика“ , „Гласника Завичајног музеја Пљевља“ и више организационих одбора Зборника радова са међународних скупова. Учествовао је на више од 70 домаћих и међународних научних скупова одржаних у Црној Гори, Србији, Републици Српској, Молдавији, Русији и Њемачкој. Говори руски, а служи се италијанским језиком. Објавио је неколико значајних научних радова: „Дробњак у првој половини 19. вијека“, „Дробњак и Потарје“, „Манастир Бијела“, „Дробњак од 1850 до 1918“, „Шаранци у документима“, „Тара граница и спона Црне Горе и Османског царства“. Поздравивши госте , професор је изразио посебно задовољство што је присутне сабрала књига Марије Јововић, за коју је истакао да је „научна књига о великој теми наше националне историје, ослоњена на чврсту историјску основу“. Нагласио је да је ауторка „крајње студиозно приступила припремању своје теме, уз одлично познавање проблематике, примијенила је најновије тахнике и методе савремене историјске науке“. Зато је ова књига, по његовим ријечима, „заснована на изворној грађи и релевантној научној литератури, систематична је и карактерише је богатство изнесених чињеница“. Професор Лековић је публици описао садржај саме књиге и студиозно прошао кроз њена поглавља, настојећи да што потпуније приближи њену тематику. Благоја Јововића је представио као човјека „снажних идеала, велике довитљивости, храбрости и чврстине“, те је тако овај јунак, након што су „комунисти започели братоубилачки рат знао пут којим треба слиједити“. Благоје Јововић је, по његовим ријечима, годинама припремао атентат, што је и био кључ успјеха, а људи који су му у томе помогли били су свештеник Радојица Поповић, Милева Гаћеша, Милан Гаћеша, Јово Пићан и Мило Кривокапић. Кључ њиховог преживљавања након атентата био је да се узајамно штите и чувају тајну коју су дијелили. Професор Лековић је, између осталог, говорио о великим репресалијама комунистичког режима након Другог свјетског рата, њиховим суровим обрачунима према свима онима који су били против система, као и непостојању воље да се суоче са починиоцима страшних злочина. Такође је истакао колика је била посвећеност католичке цркве усташама, као и о везама у земљи и иностранству преко којих су починиоци злочина, након 1945. године, могли да емигрирају у иностранство. Тако се у самој књизи говори и о усташкој влади у егзилу, о чему посебно свједочи наслов „Аргентина, плодно тло за починиоце геноцида“, као и оптужници која је против Анта Павелића била покренута након Другог свјетског рата, а у којој су наведене све његове активности везане за усташки покрет. Злочини који су се приписивали њему представљали су „највеће злочине против човјечности и међународног права“, истакао је даље професор. У свом исцрпном излагању професор је говорио и о оним дијеловима књиге у којима је писано о Благојевој припреми како да дође до Павелића, самом атентату, бјекству са лица мјеста, збивањима после атентата, писму и исповијести Митрополиту Амфилохију, о улози његових сарадника и пакту ћутње, гласу медија након атентата, повратку кући и настанку књиге „Два метка за Павелића“, као и самој Благојевој смрти. Након излагања професора Лековића, директорица Библиотеке је најавила гуслара Исака Симићевића, за кога је истакла како је након литије под Дурмитором, у ноћи велике мећаве, постао „симбол правде, части и поштења“. Након његове гусларске изведбе о херојском чину Благоја Јововића, директорица је најавила ауторку Марију Јововић. Марија Јововић је списатељка која живи у Аргентини. Професорка је визуелних умјетности у средњој школи и предавач на предмету Друштвене науке грађански проблеми у савременој Аргентини. Дипломирала је на смјеру информационе и комуникационе технологије примјењене у образовању 2010. године на смјеру Управљање протоколима и односима с јавношћу 2014. Објављивала је образовне књиге намијењене наставницима, књигу пјесама „Благословена земља”, у коауторству са двије колегинице, написала је књигу која се бавила проблемом злостављања и насилништва у школама. 2014. године била је добитница прве награде за кратку причу са својом приповјетком „На ивици делирија”, за награду је добила објављивање свог кратког романа “Владимир Арсеновић: необични човјек”. На Кубу путује 2015. године како би учествовала у културној размјени писаца између Аргентине и Кубе. Путовање на Кубу инспирисало ју је да напише роман „Зид, кожа и жалост”, објављен 2018. године. Као финалисткиња литерарног конкурса списатељка је својом поезијом „Држим се папира“ припала антологији различитих аутора под називом “Теорија пожара”. Учествовала је на различитим државним и међународним конкурсима, и као финалисткиња, своје приче и поезију, објавила је у више од десет антологија. Издавачка кућа Молескин из Шпаније 2014. године изабрала је као финалисткињу, да интегрише антологију путописних прича, у којој је учествовала са својим путописним мемоарима “Пут до сусрета”. Године 2015. припала је антологији издавачке куће Лаора дел Куенто, са својом приповјетком “Иза Иванових сјенки”. Издавачка кућа Де Лос Куатро Виентос у Буенос Ајресу јој 2018. године додијељује Трећу награду за кратку причу “Францускиња”. Ауторка је првог и другог дијела књиге о своме оцу, „Благоје Јововић српски херој у вучјој јазбини”. Марија Јововић је на почетку свог излагања изразила захвалност људима који су помогли да се њена књига промовише у Пљевљима, директорици Бојани Ђачић, предсједнику Општине Дарију Вранешу, др Жарку Лековићу, Здравку Касалици и Исаку Симићевићу, младом гуслару Дарку Цупари, као и свим присутним гостима. Ауторка је истакла да књигу посвећује својим родитељима и да „осјећа велико олакшање у срцу“, након што је књига о њеном оцу завршена, јер је рад на књизи „био више од писања“. Говорила је о веома сложеном поступку прибављања грађе и документације за своју књигу, и консултовање различитих извора, архива, библиотека, новина, сајтова књига, универзитета. У цјелокупном истраживачком процесу осјећала је да мора да доврши књигу „зарад српске историје, како би будуће генерације могле да причају о Благоју Јововићу“. Истакла је да се кроз књигу може сазнати шта су о Благоју мислили његови пријатељи, о томе шта јој је отац савјетовао када је путовала у Црну Гору први пут, о упознавању њених родитеља, различите слике, разгледнице, документа, сами опис догађаја напада на Павелића из различитих перспектива, као и различите реакције у Аргентини и широм свијета након напада. Такође је говорила о Пероновој улози у Аргентини у скривању разних злочинаца, као и свима другима који су помагали у том чину. „Да није било Благоја Јововића поглавник би умро као старац много година касније у Аргентини, са свим почастима и привилегијама“, нагласила је између осталог ауторка, рекавши да „у Аргентини за сада нема воље да ова прича изађе на видјело, пошто је демантују и данашњи перонисти“. По њеном мишљењу, чин Благоја Јововића не може се разумјети без историјског контекста о коме је писала у књизи, као и „његов мотив за извршење напада“. Истакла је да је у другом дијелу књиге поставила себи основно питање „Шта је Вишња Павелић могла научити од свог оца који је починио огроман геноцид, шта је наслеђе које је оставио својој деци и свима онима који су га пратили у злочинима“. Своје излагање завршила је ријечима које је изговорила у сваком граду након представљања првог дијела књиге: „Благоје ми је увијек изговарао следећу реченицу, људи умру када их више не памте“, изразивши велико задовољство и понос када види велики број људи који цијене Благојево дјело. На самом крају књижевне вечери гостима се својом гусларском изведбом представио млади гуслар Дарко Цупара. Књижевно вече је одржано у Читаоници Библиотеке, пред бројном читалачком публиком.
