16/02/26

Највољенији Владика сарајевских Срба – Свети Петар Сарајевски и Дабробосански, свештеномученик

Ријетке су личности у српском народу које су оставиле дубок и неизбрисих траг. Једна од таквих јесте Митрополит Петар Зимоњић, син чувеног свештеника Богдана Зимоњића, једног од предводника Херцеговачког устанка. Чини се да крш Старе Херцеговине, Бањани и Велимље рађају неустрашиве дивове и Христове војнике. Блаженог спомена, Митрополит Амфилохије је за Светог Саву знао рећи да ће се Он вратити Србима када им буде најпотребнији. Кроз нашег Митрополита Свети Сава се вратио у Црну Гору, кроз Светог Петра Митрополита, Свети Василије је неустрашиво корачао на своје губилиште.

Његова љубав засјенила је усташке каме, а Његов углед у народу плашио је Хитлерову Њемачку. „Случај Зомоњић“, уз патријарха Гаврила Дожића и Владику Николаја Велимировића био је приоритет којим се бавила усташка власт. На територији под утицајем Српске православне цркве те 1941. године било је 6.768.237 регистрованих вијерника и они су били груписани у 26 епархија, које су имале 213 архијерејских намјесништва, 4.072 православне цркве, 15 филијалних цркви, 117 капела, 214 мушких и 25 женских манастира у којима је дјеловало 2.963 парохијска и 122 ванпарохијска свештеника, 63 вјероучитеља, 17 војних свештеника, 624 монаха и 256 монахиња. На територији која је након 10. априла обухватила Независна држава Хравтска, било је 1.998.735 регистрованих православних вјерника груписаних у 9 епархија. Колико је свештеника прошло кроз усташке логоре смрти тешко је поуздано рећи, свједочењем преживјелих логораша зна се да су тешко мучени сарајевски Владика Петар, Епископ горњекарловачки, Сава и бањалучки Платон.

Бомбардовање Београда 6. априла 1941. године Митрополита је затекло у Сарајеву, незнатно затим, по успостављању усташке власти, укинута је ћирилица, почела је отимачина имовине Српске православне цркве, а сви вијерници су морали око руке да носе траку са словом П, као православни. На Велики понедељак, 14. априла 1941. године, у пратњи протојереја Стевана Петровића и синђела Инокентија, Митрополит се привремено склонио у манастир Свете Тројице у Пљевља, која тада припадају јурисдикцијски митрополији Дабробосанској. На Васкрс је служио у манастиру Свете Тројице, уз саслужење архимандрита Серафима Џарића. Већ другог дана Васкрса, 21. априла, вратио се у Сарајево да буде са својом паством.

Дана 12. маја одведен је у непознатом правцу, заједно са предсједником црквене општине и народним прваком Душаном Јефтановићем. Усташки повјерник за БиХ, римокатолички свештеник Божидар Брале наређује Његово хапшење. У тренутку када је одведен имао је 76 година. Постоји више варијација гдје је и како је скончао живот. Чињеница је да је до Његових светих моштију немогуће доћи, да су се усташе толико плашиле старца од 76 година да су његово тијело или спалили у некој од ужарених пећи или бацили у Шаранову јаму на Велебиту, али чињеница је да сроски народ никада није заборавио жртву и снагу Владике Петра. Одмах по Његовој канонизацији 1998. године, тада Град Српско Сарајево, узима свешетномученика Петра за своју Крсну Славу и Дан града. Данас Срба у Сарајеву скоро и да нема, а Пљевља, као и велики дио епархије Дабробосанске враћена су приликом обнове Милешевске епархије 1992. године, чије име се помиње још у вријеме Светог Саве.

Остало је сјећање и прича на великог српског архијереја, неустрашивог сина Богдана Зомоњића и вољеног Владику сарајевских Срба.

17. фебруар у 19.00 часова

Читаоница библиотеке

Добро дошли