Вјештим и креативним одабиром прича, пјесама, путописних записа, есеја, Исак Калпачина, приређивач књиге „Пирлитору према Дурмитору“, бацио је је ново свијетло на трајање и значај пирлиторске легенде, како у народном памћењу и предању, тако и бројној литератури. Враћајући се теми Пирлитора, кроз панораму књижевних опсервација, Исак нам открива естетске финесе умјетничког стварања. Кроз књижевнотеоријска запажања која су увод у публикацију, а која се односе на садржај књиге, најдиректније упућује читаоца, како у суштину самих текстова и ликовних остварења, тако и у смисао њиховог окупљања и обједињавања у једну умјетничку цјелину. Ова цјелина постаје засебно естетско биће са особеним херменеутичким оквиром у разматрању пирлиторског феномена, било да је он посматран као природна атракција, легенда, или пак умјетничка инспирација.
Пирлитор, иако одувијек ту, на вратима великог кањона, у суштаственом значењу привилегија је и естетски феномен, на шта упућују и запажања Зорана Раонића, који га у својим стиховима не посматра само као комад пејзажа. Иако пред нашим очима, опстаје истовремено као јединствена симбиоза реалног и имагинарног. Ту магију, коју свјдочи умјетност, може видјети и осјетити само онај који је кадар, по пјесниковим ријечима: „Узети сјенку Дурмитора на се… / Завеслати одлучно у хитру измаглицу / Виђено само за себе оставити“. Путеви стваралачке интенционалности, на које нам Раонић поетски интуитивно указује, путеви су развејани у оном никада до краја откривеном рађању умјетничког дјела. Стога Александар Дероко у свом опажању закључује: „Ми не стварамо никакву уметност, ми само доживљавамо екстазе, посматрајући кањон и планинске врхове око њега“.
„Пирлитор војводе Момчила“ путописно је приказан у запису Григорија Божовића, у коме аутор надахнуто говори о величанственом сусрету са тим природним феноменом „пирлиторских вратница“ и погледу ка валовитој Тари. У овом Григоријевом запису, осим дескриптивног, има и нечег фантазмагоричног и метафизичког, које се прелама кроз конкретан индивидуални доживљај и естетску катарзу. Управо на једном оваквом вишеслојном отривању, васпостављена је Благојевићева стваралачка перцепција и умјетничка предоџба Пирлитора као таквог.
Вишезначност у разумијевању феномена Пирлитор не исцрпљује се у изванредности његовог природног положаја, већ у традицијском наслеђу, с обзиром да је тај простор вијековима уназад био насеобина разних цивилизација и култура. Све оне, обавијене велом различитих предања, изаткале су легенду, која у умјетничком изразу, било да је то књижевно дјело или ликовни израз, добија јединствену ноту и значење. Тако поетска трагања Бошка Пушоњића оживљавају на нов начин тајну и легенду, и љубав процветалу у овом колоплету културних струјања. Његова умјетничка перцепција простора и времена, које „хита на крилима Јабучила“, оваплоћује се у изванредним поетским запажањима: „Овде горске очи и горско цвеће / Овде горске тајне“, потврђујући Исакову уводну напомену колико биће умјетника може бити сједињено са самом темом. Те отуда и Гиљфердов закључак, из путописа Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији: „Како сам се изненадио када сам обишао та места и својим очима видео како је типично верно описана стварност“.
Народна предања окупљена око овог чудесног крајолика, украшавају га на посебан начин, дајући му непролазни сјај, успостављајући мјеру суровости и љепоте истовремено. Народна епска пјесма „Женидба краља Вукашина“ епицентар је овог умјетничког вулкана инспирисаног Пирлитором. Она је друго лице Пирлитора, без ње Пирлитор не би био то што јесте, што потврђује значај народне мудрости, књижевности и философије код нас. Колико је легенда, и начин на који се она преноси, битна у очувању културног миљеа једне средине, говоре управо бројни књижевнотеоријски осврти направљени на ову митску пјесму, као што су опсервације Љубомира Зуковића, Јована Деретића, Мироја Вуковића и бројних других.
Говорећи о антитетичком принципу структурирања у народној пјесми „Женидба краља Вукашина“, Ново Вуковић упућује на традицију која је настала захваљујући самој пјесми. Вриједности које су садржане у тексту фасцинантно су дјеловале у народном бићу, произвевши особену катарзу, коју Вуковић види као снажну и дјелотворну колективну фантазију. О томе, између осталог, свједоче бројни топоними и легенде које се везују за митског војводу. Исто тако, народна пјесма, неисцрпна је инспирација другим остварењима, што свједоче пјесме и приче из ове збирке, као и фасцинантне надреалистичке слике Мића Благојевића, које су умјетност о умјетности. Стога оне и остављају тако дубок утисак на реципијента и побуђују нова и нова виђења саме легенде. Пирлитор, како стварни, тако и онај митски, заједничка je адреса са које су сва ова стваралачка стремљења позвана. У свом есеју Пирлитор, јесте, Раонић каже: „Он је свијет за себе, који сваки појединац чува на свој начин са жељом да га пренесе у своје свијетове“. Ово Раонићево књижeвно-естетско опажање, којe самој легенди даје бићевност аутентичног постојања, на најбољи начин потврђује снагу и смисао народног предања. Сами назив есеја Пирлитор, јесте упућује не само на естетску, већ и онтолошку утемељеност феномена Пирлитор у народном бићу.
Сва ова стремљења увезана су у један нераскидиви колоплет умјетничких израза, ријечи и боја. Стога Раонић закључује: „Пирлитор је постао колективно ремек дјело“. Снажне импресије и контрасте на којима је заснована легендарна пјесма, а који су окосница бројних књижевнотеоријских огледа и остварења која су сабрана у књизи, свједоче ликовни изрази Мића Благојевића, без којих цијела ова прича не би била потпуна. Тако Шантићева пјесма „Момчило“ доживљава оваплоћење у Благојевићевим сликама. Огњене сцене Јабучилове снаге и оданости, и Момчилове храбрости, остварују екстазу у Благојевићевој експресији боја, чијом игром умјетник подражава чежњу за истином постојања, најдубљим тајнама људске душе и битисањем по мјери аутентичног, надвременог етоса.
Снажни експресионистички призори, приказани у пјесми „Јабучило“ Анђелка Штруц Тепчанина, приказују судбину ових крајева, њихов етнографски и антропогени набој, без кога ни сама легенда не би била таква као што јесте, нити пак оставила тако дубок траг и интересовање од стране различитих културних адреса.
Пирлиторска легенда често се огледала и у најтананијим психолошким и душевним искуствовањима, те као таква налазила мјесто у оним књижевним остварењима која говоре управо о таквим искуствима и тајнама људске душе, као што је пјесма Душана Костића „Заборављене воде“, садржана у овој публикацији. Стихови пјесме: „Расут сам, ко и језера ова … / Пробићу сребро вода / Копитом Јабучила“, сугестивно и чежњиво приказују исконску жеђ човјекову за завичајним крилом, у коме је сачувана искра истинског постојања.
Поетске дескрипције пирлиторског краја, направљене су у бројним књижевним записима, у којима камен јесте основна литерарна грађа. Оваквим дескрипцијама Мироје Вуковић често прибјегава у својим књижевним описима: „На камену је никао град од камена, као планински цвијет који је никао из те бјелине“. Камен као такав често је присутан у нашој књижевности као симбол слободе, баш као и онај пирлиторски у пјесми Тадије Поповића, „камен трезан за верност слободе“. Осим као планински цвијет од камена, Пирлитор је исто тако престоница вјетрова и горских вила.
Бројни књижевноумјетнички прилози, окупљени у књизи „Пирлитору према Дурмитору“, говере како мит и легенда могу бити драгуљи културног наслеђа једног народа. Пирлитор и народна пјесма, свједоче обрнут поступак у самој спознаји бића, пут којим се од легенде и предања крене у сусрет животу самом. Мит који велича људске врлине и деградира слабости израз је посебног етоса народног бића и језика који то биће открива. Овјенчани снагом митова, од косовског до пирлиторског, свједочимо бурно национално битисање, које се у очувању културног идентитета, између осталог, штити богатим наслеђем, из кога су настала најљепша умјетничка дјела. „Без такве вјере и епског заноса који је из ње проистекао“, како је говорио академик Љубомир Зуковић, „оваква се пјесма није ни могла испјевати, нити пак у народном усменовању опстати и умјетнички се освјежавати и кријепити“.
Софија Јеловац, виша библиотекарка