05/08/25
Народна библиотека „Стеван Самарџић“ Пљевља уприличила је књижевно вече на коме је представљено књижевно стваралаштво пјесникиње Радмиле Кнежевић, кроз збирке пјесама Песме призренске и Богородица Љевишка у песмама.
Вече је отворио књижевник Рајко Палибрк, који је у самом уводу свог излагања прочитао биографију ауторке. Радмила Кнежевић је рођена у Призрену. Завршила је Академију драмских уметности, смjер – глума, класа проф. Светозара Рапаића, и Филолошки факултет – књижевност и српски језик. Глумица је Народног позоришта Приштина, измjештеног у Грачаници. Бави се писањем, позоришном едукацијом, глумом и режијом. Оснивач је и предсjедник НВО Драмски студио у Будви, у оквиру кога води радионице глуме за дјецу и одрасле. Оснивач је и директор фестивала књижевности за дјецу Мале морске пјесме и приче у Будви, као и фестивала умјетности за дјецу Филиграни у Призрену. Предсједница је умјетничког удружења Призренаца – Бистрица у Призрену и умјетнички руководилац Удружења Призренаца и пријатеља у Подгорици. Позоришне представе које је режирала, као и драме које је написала, извођене су на бројним сценама. Објавила је следеће књиге: Четири драме за децу, Хвосно, Исток, 2007, Не тражим да знаш, Свет књиге, Београд, 2011, Призрене стари (антологија о Призрену са Лелом Марковић), ИК Панорама и Књижевно друштво КиМ, Косовска Митровица / Београд 2012, Мале морске и обалске приче (кратке приче за дјецу) ИК Пчелица, Чачак, 2012, Поклони се и почни (драме за дјецу), ИК Пчелица, Чачак, 2014, У потрази за Љубицом (драма за дјецу), ИК Пчелица, Чачак, 2017, Богородица Љевишка у песмама, зборник, Призрен, 2020, Твоја рука (поезија), Народна библиотека Будве, Будва, 2022, Песме призренске (поезија), Институт за српску културу, Лепосавић / Приштина, 2022. године. Добитница је неколико књижевних и драмских награда и признања од којих су неке и међународне. Између осталих, добитница је награде Вуко Безаревић за најбољу сатиричну причу Понекад пожелим да сам џип, Фестивал хумора и сатире Пљевља, 2010. Живи и ствара у Будви, Београду и Призрену.
Говорећи о поезији Радмиле Кнежевић, Рајко Палибрк је истакао да се тајна имена града Призрена налази у самом врелу српског језика. „У њеним пјесмама жубори Бистрица и звоне звона са призренских цркава и манастира, док Душан Силни са царицом и горском свитом креће на молитву. Одјекује клепет господских нанула призренском калдрмом и негдје у даљини се сама пјева најтужнија српска пјесма, настала с оне стране Шаре, Зајди, зајди сонце златно“, истакао је Палибрк, нагласивши да у Радмилиним пјесмама још живи дух града који је прије седам вијекова био духовни и културни центар царства које је излазило на три мора, „а из сваког слова ове књиге откида се по једна суза жала и туге за оним што се зове сад“. Палибрк је читао изводе из рецензије књиге мр Драгане Рајовић, у којој се, између осталог, каже „Песникиња Радмила Кнежевић на непоновљив начин, филигранском техником вешто преплиће сребрне нити призренске прошлости у уникатан накит метохијског стваралаштва“. Палибрк је истакао да рецензенткиња, сликајући Радмилину поезију, истиче „Песимистички тонови у збирци нису безнадежна туга, кроз њих провејава нада да ће се Срби одазвати позиву Призрена да му се врате“. У наставку свог излагања Палибрк је читао стихове из збирке Песме призренске.
Ауторка Радмила Кнежевић, говорећи о нераскидивим везама између Пљеваља и Призрена, као и значају свих оних историјских личности које су везане за град Призрен, истакла је Патријарха Варнаву, рођеног Пљевљака, који је био ђак Призренске богословије. Говорила је о антологији пјесама Богородица Љевишка, коју је приредила са Лелом Марковић. Нагласила је да су у књизи садржана многа значајна имена српске књижевности, са фотографијама самих фресака из Богородица Љевишке. Књига је, по њеним ријечима, уједно и молитвеник, да се Богородица наша сачува. „Докле год ми не скинемо жице са Богородице Љевишке, дотле ћемо и ми сами, у духовном смислу и у сваком другом смислу, бити оковани као народ“, закључила је Кнежевић. У наставку свог обраћања читала је стихове из антологије.
Радослав Рајо Војиновић, професор српског језика и књижевности и народни гуслар, говорећи о збирци пјесама Песме призренске, истакао је да је поезија писана на нестандардизованом српском језику, на говору Призрена који припада призренско-тимочком дијалекту. Војиновић сматра да та поезија „коју јој шапућу преци“ на најљепши начин свједочи о још увијек до краја неистраженој моћи и недогледаним пјесничким могућностима нашег језика. Песме призренске су по његовом мишљењу „узбудљиво језичко путовање, језичка и духовна спона између нашег и прошлих времена, разгоријевање запретаног жара на огњишту нашег народног памћења“. Осврћући се на ријечи рецензенткиње књиге, која тврди да Призрен Радмиле Кнежевић није од овога свијета, Војиновић истиче „зато је крсно васкрсан, град радостотворне туге, запретан, његошевским језиком казано, у светом гробу бесмртног живота, у коме је надање наше закопано.“ То надање је надање не само пјесникиње, већ свих Срба ма гдје се налазили, закључује Војиновић.
У наставку књижевне вечери пјесникиња Радмила Кнежевић говорила је стихове из своје збирке пјесама Песме призренске.
Вече је завршено народном епском пјесмом, уз гусларску изведбу народног гуслара Радослава Раја Војиновића.
Књижевно вече је одржано 5. августа 2025. године, у Читаоници Библиотеке.
