Лагуна 2024.
15/04/25
„Покушао сам да проникнем у то одакле тачно почиње граница, али нисам одмакао предалеко. Поготово нисам досегао почетак свих почетака… Она је за мене била и остала фатаморгана, као и за већину људи у њој и око ње. Граница је заправо нарочита врста вртоглавице, која спопада све који на било који начин дођу у контакт са њом. … Била је онолика или онолицка колико је то сваком од њих у датом тренутку требало. Само је мени било свеједно“.
Мирко Демић
У „Небеској диванхани“, новом роману Мирка Демића, преплићe се шест прича, које се, по ауторовим ријечима, „једна о другу ослања, свака из сваке произилази, једна на другу се позива, али се узајамно и поричу.“ Сам појам границе централна је тема ових приповијести. Како су балкански простори често бивали „диванхане“ за разна геополитичка маркирања и прекрајања, државна, културолошка, филолошка, отуда и сам назив књиге није случајан.
У једном таквом социокултурном миљеу изазовно је, али често и незахвално, говорити о феномену границе, па макар она била и небеска. Међутим, повод једном оваквом изазову својственом нашем човјеку, аутор, као и у претходним романима, не проналази у пукој доколици, метафизичким спекулацијама, већ у конкретном историјском догађању, које обичном човјеку, забринутом за свој егзистенцијални статус у неизвјесним геополитичким прекрајањима, за своје мјесто, па било оно с ове или оне стране, ствара додатну узнемиреност и разлоге за процјене.
Шест прича кроз које нас аутор проводи у свом роману, у чијем је самом језгру конкретан догађај – Карловачки мир, говори управо о различитим перцепцијама, о различитим структурама друштва и о њиховим очекивањима. И не сасвим случајно, у сваком од шест поглавља налази се и наслов Traduttore, traditаre. Тако, од свих могућих граница које људи могу да поставе и замисле међу собом, језичке границе су оне на које аутор нарочито жели да укаже. Зато и каже „тешко је преживети у унакрсној вербалној ватри између два човека, а камоли између двају језика, плаховитијих и понорнијих од најкомпликованије уређених царстава.“ Тако приповједач из приче Traduttore, traditаre, који је ријешио да припада никоме другом осим себи, исповиједа колико је заправо тешко бити између супротстављених страна које, користећи свака понаособ право на истину утемељену у свом језичком корпусу, која често личи на шарене одежде којима се огрће свака лаж, ограничено и себично „мотре на све око себе“. Уколико поставимо питање ко је тај који се увијек налази између „супротстављених страна“, па самим тим и између више језика, ко се успијева „сакрити“ иза језика а не подлећи ни једном од њих, одговор је да то није само пуки преводилац, већ умјетник. Он је „баштован који плеви запрложене леје“, одбацујући коров-речи, или „млинар који ситом одваја брашно од крупице“.
Као и у претходним романима, окосница пишчеве уобразиље фокусирана је на приповједача, који уистину никада не открива свој завичај да га не би обуздавали ријечима, да му не би судили. Зато он слободно, „неспутан букагијама порекла, говори туђим речима оно што му је на души, оно што је остало неизречено“, а што се увијек некако већ дешава на свом језику.
Различити ракурси из којих се гледа на свијет стварају тај живи херменеутички оквир стварања, језика-мишљења-бића, оквир из кога умјетник перципира свијет, одбацујући себичлук и довршеност. Свјестан својих граница и недоречености, како у сазнајном, тако и онтолошком смислу, он поставља циљ који је увијек иза. Циљ за који не треба виза, боравишна потврда. То иза које наслућују и са једне и са друге стране, без кога мисија тraduttore, traditаre не би имала смисла, опомиње управо на границу без граница, на препознавање онога што нам не припада, а што нас директно и спасоносно упућује на другог, на дијалог, на бесконачно. Међутим, та позваност на несигурни терен другачијег нимало није лака и једноставна. Напустити сопствено становиште, сигурну луку, своју „истину“, захтијева слободни искорак из себедовољности, солипсизма, захтијева исконску искреност и откривеност, на основу које је тек могућ сусрет. Стога писац и опомиње „Да би савладао туђ језик, човек мора бити понизан. Гордост је лош помагач, а неретко добар изговор за лењост. Ми тумачи, ђавољи смо шегрти. Често кријумчаримо запечаћену робу, доносимо пород из кукавичјих јаја и сејемо јалово семење. Ретко кад гледамо у очи оних који говоре, као и у лица оних чије изговорене речи преводимо. Извлачимо похабана и испражњена значења“.
Постављајући питање небеске диванхане, аутор, заправо, поставља старо философско питање о смислу људског постојања и границама човјекове спознаје, и ово питање настоји освијетлити у равни ријечи, логоса, језика, уз помоћ кога је једино могуће бити с друге стране а притом не узурпирати нечије мјесто. Зато је само у небеској диванхани могуће да се „прича углас а да нико ником не упада у реч“. Та небеска полифонија већ овдје и сада одзвања у уху умјетника који, „неспутан букагијама порекла“, слути те „непреводиве склопове“ због којих ријечи и постоје, а које препознаје у далекости и немогућности портретисања с ове стране. Ова пишчева упитаност, иако јој у коријену пулсира једна метафизичка вртоглавица, није равнодушна и незаинтересована за земаљску диванхану. Напротив, она настоји указати и опоменути на о-граниченост оних „дуготрајних“ који „погасе последње луче у мрклини и умале веру у могућност било каквог разговора и договора“.
Софија Јеловац, виша библиотекарка