25/03/25
Народна библиотека „Стеван Самарџић“ Пљевља представила је књигу „Милунка Савић – ордење и ожиљци“, аутора Милана Богојевића. У самом уводу вечери директорица Библиотеке Бојана Ђачић нагласила је да повод трибине није само представљање књиге која свједочи о животу и подвизима Милунке Савић, већ и „да бисмо још једном одали признање њеној величини, храбрости и жртви коју је поднијела за свој народ“.
„Милунка Савић није била само војник – она је била симбол снаге, истрајности и непоколебљивог духа. У временима када се од жена није очекивало да носе пушку, она је не само ушла у борбу, већ је постала један од најодликованијих ратника у историји. Њена прича је доказ да храброст не познаје границе, да љубав према отаџбини и спремност на жртву могу надићи сваки изазов и препреку“, истакла је Ђачић. Стога и сматра да ово књижевно вече треба да буде подстицај „да његујемо дух храбрости, праведности и човјекољубља, вриједности које је Милунка Савић носила у срцу“.
Ђачић је нагласила да, док говоримо о Милунки, њеном животу и подвизима, треба да се подсјетимо још једне велике жртве нашег народа – дану када је, прије тачно 26 година, 24. марта 1999. године, започело НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије. „Бестијалним нападом на Југославију 24. марта и бесомучним бомбардовањем до 9. јуна, НАТО и 19 челних земаља алијансе погазили су све цивилизацијске норме. Европа је обиљежила јубилеј двијехиљадите годишњице хришћанства и са том мрљом ушла у трећи миленијум. У свитање новог миленијума исписали су најтамнију страницу у књизи страдалног српског народа. Оно што се догодило Србима мрља је на образу савременог човјечанства, општа је срамота људског рода“, истакла је, између осталог. Директорица Ђачић излагање је завршила ријечима Матије Бећковића: „У сваком Голијату, макар имао атомску бомбу и невидљиве авионе, и био сила над силама – живи страх од Давидове праћке.“
Предсједник Општине доктор Дарио Вранеш рекао је да пуних осам деценија комунистичке таме није дозволило да се говори, или се шапатом говорило, о највећим херојима нашег народа, изразивши задовољство што је у Пљевљима дошло вријеме да можемо јасно и гласно говорити о њима. „Ја бих с овог мјеста позвао научне дјелатнике да са пажњом обраде једну тему везану за Пљевља и Први свјетски рат. Пљеваљска бригада бројала је 3326 бораца у Првом свјетском рату, пуна три мјесеца Пљеваљска бригада чувала је десни бок српској војсци, од Пала, Романије, Рогатице, Вишеграда, Фоче, па све до Мојковца. Мојковачка битка је само задњи бој те силне офанзиве“, рекао је, између осталог, предсједник Општине.
Новинар Михаило Меденица истакао је да је „дивно 24. марта бити у граду Патријарха Варнаве“. Вече посвећено Милунки Савић, по његовом мишљењу, треба да буде вече сјећања, а не вече подсјећања. Сматра да усуд српског народа нажалост јесте у томе што се подсјећа значајних личности и догађаја, а не и сјећа. Тако, по његовим ријечима, „не смијемо 25. марта заборавити 24. март“. „И један Србин да остане то је опет цијела васељена и томе нас је хероина Милунка Савић учила. Нажалост ту смо лекцију слабо научили“, истакао је Меденица. За Милана Богојевића, аутора књиге, рекао је да није историчар, већ посвећеник, и да је себе читавог дао за десет књига које су за њим.
Милан Богојевић је рођен у Земуну 8. августа 1981. године. Обогатио је књижевни свијет својим ријечима, тако да се свака од њих уклапа у причу о животу и времену. Миланов пут кроз живот и књижевност има коријене у војном образовању које је стекао на средњој војној школи и Пословно-правном факултету у Београду. Писање му није било судбина, већ одлука коју је донео под утицајем љубави према књигама. Оног трена када је читање постало љубав, а љубав жеља, Милан је пресликао своја размишљања на папир, остављајући за собом траг који свједочи о дубоком разумијевању и интелектуалној изразитости.
Својим писаним дјелима Милан Богојевић је обогатио свијет књижевности. Међу његовим досада објављеним књигама су „Атентат 1934“, „Милунка Савић – ордење и ожиљци“, „Мале приче Великог рата“, „Краљ Александар Карађорђевић – Жртва завере“, „Заборављени јунаци Великог рата“, „Заборављени догађаји Великог рата“, „Војсковође вечности“, „Принц несреће и Раде Пашић – Енгима једног времена“. Свако од ових дјела пружа увид у историјске догађаје и личности које су обликовале наш свијет. Миланов таленат и посвећеност књижевности су били признати од стране броjних жирија и институциja. Добио је бројне награде за своје књижевно стваралаштво, укључујући Пушкинову Златну медаљу „За верност слову и делу“ у Москви, „Воља чини чуда Бранко Радунковић“ у Вршцу, „Српско перо“ у Јагодини, Видовданску награду у Тополи, Церску споменицу у Шапцу и многе друге. Он је аутор који обогаћује наше размишљање и разоткрива истину кроз књиге, остављајући нас са дубоким утисцима и непроцењивим разматрањима.
Милан је члан Удружења књижевника Србије.
На самом почетку свог обраћања, Милан Богојевићје истакао је да је 2013. године поново покренута прича о Милунки Савић, а да је том темом он почео да се бави од 2008. године. „Кренуо сам да пишем из једне правдољубивости према Милунки Савић“, рекао је, нагласивши да су величину имена Милунке Савић прије нас препознали наши савезници, као што су то били Французи, због бројних одликовања које је добила, као и статуете ове српске хероине у француском музеју Великог рата. У наставку свог излагања аутор је рекао да Милунка Савић није отишла у Први балкански рат, како је писано, да заштити свога брата. Отишла је као Милун Савић, њен брат се звао Милан. Она се пријавила зато што је жељела да ратује. Када је рањена на Брегалници, открили су да је женско. У Први свјетски рат одлази као Милунка Савић, са жељом да се редовно пријави у војску. Ту наилази на бројне препреке, након чега добија одобрење од краља Александра и војвода Путник је ставља у Гвоздени пук. Њено прво велико херојство је на Колубарској бици. Милунка Савић прелази 1915. преко Албаније. На Солунском фронту је заробила и привољела 26 Бугара да пређу на страну српске војске. Рањена је и била одликована Карађорђевом звездом. Говорећи о пожртвованости и родољубљу Милунке Савић, аутор се осврнуо и на бројна неразумијевања на која је српска страдална војска наилазила од стране својих савезника. У наставку предавања аутор је говорио о фабрикованој историји коју смо добили након 1945. године, када су пласиране бројне неистине о Милунки Савић.
Михаило Меденица је у наставку предавања говорио о томе колико смо мало и колико смо касно сазнали за Милунку Савић. Говорио је о кући у којој је након рата провела највећи дио свог живота, кући која је и дан данас руина и да мало ко од Београђана зна гдје је та кућа. Тај немар и та небрига до дан данас траје, не само према Милунки Савић, већ и осталм српским херојима, сматра Меденица. „Милунка Савић је хероина рата и хероина мира“, истакао је, нагласивши да је са својим скромним примањима, поред бриге о својој дјеци, Милунка помагала школовање око тридесетак друге дјеце. „Прича о Милунки Савић је прича о нама самима, прича о немару, прича о забораву и прича о подсјећању“, истакао је Меденица.
Милан Богојевић је у наставку свог излагања појаснио шта се дешавало након Првог свјетског рата и који су то разлози били за заборав. Сматра да је Милунка Савић тада подијелила судбину својих сабораца и своје државе. То се исто десило Србији. Милунка Савић након ратова почиње да ради као болничарка, затим као контролор у фабрици за шивење униформи, затим обавља функцију почасног директора затвора. Њени ратни пријатељи, саборци је нису заборавили. Није имала среће у љубави и брзо се развела од супруга, никад званично, али није живјела са њим. Долази у Београд са својом кћерком, гдје као најодликованији војник у Првом свјетском рату подноси захтјев да ради као чистачица у банци. Богојевић сматра да се то никако није смјело дозволити и да ова српска хероина након Првог свјетског рата није требала да ради, толико је држава могла да обезбиједи за њу. У годинама након Другог свјетског рата дошли су нови јунаци, нови фронтови замијенили старе фронтове, ново ордење замијенило старо, истакао је аутор књиге, говорећи о веома тешком животу који је уследио за Милунку Савић. Аутор је нагласио како је о тим подацима дошао кроз разговоре са људима који су живјели у њеном непосредном окружењу. Судбину Милунке Савић су доживјеле су и српске војводе, за које аутор књиге сматра да су „заборављени, понижени, увређени“. На самом крају свог излагања Милан Богојевић је рекао да се будућност не гради на забораву историје.
Књижевно вече је одржано 24. 03. 2025. године, пред бројном читалачком публиком.
