12/02/25
Поводом 154 године од рођења Јована Дучића, Народна библиотека „Стеван Самарџић“ приредила је књижевно вече, на коме је о стваралаштву великог српског пјесника говорио мр Милорад Дурутовић.
Отворивши књижевно вече, директорица Библиотеке Бојана Ђачић, која је била модератор програма, представила је Јована Дучића као славног пјесника, хуманисту, мислиоца и дипломату, чија је звијезда водиља била љубав према отаџбини. „Своју велику жељу коју је деценијама гајио у срцу носио је по европским и свјетским метрополама, препознајући у њима тијесне, поплочане требињске сокаке, осјећајући у њиховим парковима шум требињских јабланова, а у њиховим ријекама, морима и језерима зелене вирове Требишњице, исказао је топло и једноставно у само три ријечи, ‘Мом милом Требињу’”, истакла је Ђачић. Ту своју аманет жељу Дучић је срочио у предсмртној опоруци: „Моје слике и све друге ствари намештаја и украса, завештавам, по инвентару, музеју града Требиња“. Иако је у свом бурном животу најмање времена провео у родном граду, „ ипак га је стално носио у срцу и све лијепо и од лијепе мисли до лијепог стиха, од лијепе жене до лијепог крајолика, било је везано за Требиње, било је на неки начин мотивисано овим градом“, нагласила је директорица Библиотеке, најавивши потом професора Милорада Дурутовића као цијењеног госта вечери.
Милорад Дурутовић (1984) рођен је у Никшићу. Дипломирао je српски језик и књижевност на Филозофском факултету у Никшћу, гдје је стекао и звање магистра књижевних наука. Похађао докторске студије на Филозофском факултету у Косовској Митровици. На Филолошком факултету у Никшићу радио више година као сарадник у настави. Сада је уредник за издавачку дјелатност у НБ „Радосав Љумовић” Подгорица. Био је учесник и сарадник на синопсису документарног телевизијског серијала „Света Гора Небески град” (продукција Видео строј и РТС). Учесник је већег броја домаћих и међународних научних скупова и фестивала. Коаутор је књиге „Ја, Никола Тесла”, аутор пјесничке књиге „Орфеј у свијету Црног ероса”. Аутор преко стотину радова из области књижевне критике, белетристике, социјалне психологије. Члан је Матице српске Друштва чланова у Црној Гори и Удружења књижевника Црне Горе. Добитник је „Бранкове награде“ за дипломски рад, те „Видовданске повеље” за заслуге у области валоризације српске књижевности и културе у Црној Гори.
Професор је на самом почетку свог излагања истакао да је много важно што у Јовану Дучићу имамо стваралачку личност којој се увијек вриједи враћати и „очувати Дучићево дјело као канонску лектиру и вриједност српске културе и књижевности“. Исто тако не треба занемарити ни његову дипломатску каријеру која је трајала више од три деценије. „Он је прави пјесник културе и у националном и у наднационалном смислу, он је пјесник културе у европејском смислу ријечи“. Ако бисмо још уже требали одредити Дучићево стваралаштво, он је „писац медитеранске културе“, сматра професор. Описујући Дучићево медитеранство, нагласио је да Дучићева медитеранска поетика није само заступљена у његовим путописима и писмима, које је стварао док је обављао дипломатске послове, већ су медитерански мотиви присутни и у његовим раним пјесмама. Дурутовић је објаснио како је у круговима књижевне критике Дучића пратио један амбивалентан однос, и све је то било могуће из разлога што је Дучић „естетски неуједначен“, али и да се Дучићева поетика не може сагледати из појединачног дјеловања, и зато Дучић захтијева „да се његов опус прочита у цјелости“. Професор је даље истакао неке битне одлике медитерана, због бољег разумијевања проблематике о којој је говорио, као што су: „медитеран је хронотоп вјечности зато што надраста географију и превазилази историју“, „медитеран израста из мита и у мит се преобраћа“, „медитеран своју хоризонталну рељефну раван, коју сачињава арапски, католички, православни свијет преобраћа у своју метафизичку вертикалу, а за којом трага и наш пјесник“. Православна религиозност, по његовим ријечима, присутна је тек у последњој Дучићевој збирци „Лирика“, чије је објављивање стигло на сами дан пјесникове смрти. Истакавши како је Дучић у свом стваралаштву био „европоцентричан, до краја остао заљубљен у антички свијет, у најјужније медитеранске стране“, Дурутовић се присјетио Кашанинових ријечи „Тражећи излаз за светску сцену, крећући се од Студенице до Хиландара, и од Хиландара до Свете Горе и назад до Сентандреје, нисмо сејали само кости, сејали смо и мисли“. Дучић је писац који се окренуо јужним странама тог кретања. Иако је критикован да се у свом стваралаштву удаљавао од византијско-српског наслијеђа, професор наводи Винавера који каже како Дучић „у царским сонетима и дубровачким поемама остаје на линији свога рођенога народа“. Националне реминисценције прате Дучића кроз његово ходочашће у Јерусалим, када у Писму из Палестине наводи: „За хришћанство смо ми Срби тукли највеће битке које је икада Балкан дотле видио“. Оправдано се може тврдити да је Јован Дучић отац модерних српских Аргонаута, истакао је даље Дурутовић. „Попина пјесма о Богородици Тројеручици на неки начин ће да продукује стварањем читаве једне збирке пјесама посвећених Богородици Тројеручици. Колико је био драматичан тај послијератни тренутак, до које су мјере ван књижевном доктрином и утилитарном политиком социјалистичког реализма биле покидане везе са поетичким и културолошким третманом коју су стварали српски пјесници између два свјетска рата, поготово колико је била покидана мисао о цјелини српске културе свједочи и запис Миодрага Павловића приликом његове посјете Светој Гори“. Тако његова „Антологија српског песништва“ не почиње од Бранка или Његоша, не прескаче неколико вијекова, већ потиче од Светог Саве.
Професор Дурутовић закључује да је Свети Сава први наш медитерански писац и да је „златно руно српске књижевности, за којим су трагали и Аргонаути, заправо та идеја о континуитету, о цјелини културе, али са баш том светосавском свијешћу која нас не исцрпљује у етноцентричном оквиру неке самодовољности, већ потраге изласка на свјетску сцену, и усвајања разноврсних знања која су се враћала свом народу, што и Дучић на неки начин показује“. Ултимативни захтјев Дучићеве поезије гласи „остај недостижна, нема и далека“, сматра даље професор, и ова импликација једнако важи за жену и за пјесму, те тако „постоји недосањана жена, недосањана пјесма, недосањано море, неухватљиви Бог“. Тај медитерански кредо који је обиљежио Дучићево стваралаштво, а на који је професор Милорад Дурутовић указао у свом излагању, „свједочи да је извјестан само пут, само пловидба, потрага за златним руном љубави и смрти о којима Дучић једнако пише у својим пјесмама и разним прозама“. Нагласивши да Јован Дучић није пјесник дескрипције, већ дубоке рефлексије, професор је за сами крај прочитао пјесму Село из „Јадранских сонета“, која, иако личи на лирску дескрипцију и замрзнути кадар, претпоставља једну космогонију, једну причу о постању. Из свега реченог може се закључити како је Дучић увијек стремио цјелини и савршенству, закључио је професор.
Књижевно вече је одржано у Читаоници Библиотеке.
