Лом, , Београд, 2004.
22/10/24
Дуг живот и стваралачки период Лава Николајевича Толстоја, који је не само један од великана руске књижевности, већ и велико име, једно од нејвећих, свјетске књижевности, оставили су за собом дјела о којима се говорило од њиховог настанка, па вјерујемо, говориће се док постоји свијет у којем живимо. Дјело великог обима и изразите формалне и садржинске разноликости, већ првим својим наговјештајима, раним приповијеткама и романима, утрло је пут свјетској слави Толстоја писца, мислиоца, борца за праведније друштво. Иако Толстојева породична генеза биљежи дуго постојање под окриљем грофовске титуле, његова су лична опредјељења увијек била на страни руског народа, што му је додатно отежавало опстојавање у сложеним околностима руског друштва његовог доба.
Књигу коју препоручујемо за читање овом приликом – Мој живот, Лава Николајевича Толстоја, приредио је Флавио Ригонат, а замислио је тако да кроз изабране дневничке и мемоарске записе, као и изабране приповијетке, „осветли личност Лава Толстоја (1828-1910), једног од највећих генија светске књижевности“. Позната је чињеница да је Толстој водио дневник цијелог свог живота, чак од ране младости, и да је ова врста његовог књижевног исказивања на руском језику приређена у више од тринаест томова, али још увијек није у потпуности обухваћен овај садржај и није предочен ни руској ни свјетској читалачкој јавности, иако она жудно чека сваку ријеч о „диву из Јасне Пољане“. Толстој јесте био доста снажне грађе и маркантних црта лица, али се поменути израз више односи на утисак који је остављао на савременике и на рефлекс који је његово дјело створило у свјетској књижевности.
Вођен идејом да приближи читаоцима раскошну стваралачку личност снажне енергије и темперамента, Ригонат се одлучио за избор из дневничких записа који припадају раном периоду, чиме и почиње књига, преко краћег записа интроспективне природе, затим приповједака „Записи умоболног“, „Отац Сергије“ и „Корнеј Васиљев“, па до дневничких забиљешки из познијег периода које се завршавају последњим писмом Лава Толстоја упућеним Софији Андрејевној, његовој супрузи, из октобра 1910. године. Свега неколико дана након тога и коначног одласка од куће, Толстој је, задобивши у путу упалу плућа, умро у Астапову, малој жељезничкој станици на свом посљедњм овоземаљском путовању.
На почетку књиге упознајемо се са раним недоумицама будућег славног писца, са покушајима одгонетања збира његових разноврсних, трајних и дубоких сензација из којих ће касније настати приповијетке, романи и драме широког спектра – од панорамског обухвата, историјског и друштвеног, затим породичног живота, да би био продубљен личним релацијама љубави, пријатељства и страсти приказаним на умјетнички начин кроз доминантне ликове прозних дјела.
Цјелокупно Толстојево дјело свједочи трајну динамику на различитим нивоима. Од салонски престижне петроградске атмосфере у роману „Рат и мир“ у којој се ноншалантно дискутује о Наполеону на почетку романа, до приказа ратних збивања и конкретних битака са свом силином ужаса који је могла изнијети на видјело ова изразито сензибилна природа. Од развојне тенденције коју прати кроз различите периоде и разне слојеве друштва, до исте те тенденције пренијете на план личних и интимних релација, брачних и ванбрачних, пријатељских и оних задојених изразито негативним набојем. Дијалектичку природу збивања на друштвено-историјском и личном плану, уочљивих у великим романима какви су „Рат и мир“ и „Ана Карењина“, могуће је уочити и у другим романима и приповијеткама из различитих периода, како раног, тако и зрелог стваралачког цикуса. Тај се импулс свакако осјећа и у приповијеткама из овог избора. Евидентна су у њима литерарна истраживања сложених стања усмјерених колико на спољни свијет, толико и на унутрашње турбуленције, од суочавања са сумњом у сопствене поступке и личне вриједности, до самјеравања појавних облика гордости код себе и код других.
Други дио Толстојевих дневничких забиљешки изабран је из каснијег животног периода, од 1884. до 1910. године. Из њих сазнајемо да овај дио његовог живота карактерише несклад између његових личних тежњи и приоритета и готово свега што чини свакодневни живот његове породице. Тако у запису од 5. јула 1892. године стоји: „Када дуго живиш – као ја: 45 година свесног живота – онда схватиш како су лажна и немогућа прилагођавања животу. Нема ничег стабилног у њему. То је исто као кад би хтео да се прилагодиш текућој води. Све – личност, породица, друштво, све се мења, растапа и преображава, као облаци…“.
Ипак, отац Сергије, у истоименој приповијеци, кроз низ лажних промјена, које нису ништа друго до различита лица охолости, доживљава на крају преображај који одговара изворном доживљају те појаве у православљу, упркос непрестаном религиозном лелујању аутора у вријеме настајања лика.
Толстој све дубље урања у недоумице у питањима православне вјере, религиозног устројства човјека уопште, црквеног поретка и обреда, што се мање или више очитава у забиљешкама познијег периода. Односи у породици се усложњавају, живот за Толстоја постаје неподношљив, што се може претпоставити да је, из других разлога, истовјетно осјећање већине чланова породице Толстој. Оно што их раздваја, међусобно неразумијевање и отпор, парадоксално, биће и једино заједничко својство двију непомирљивости. Кулминацију настале ситуације и обостраног негативног настројења можемо прочитати у Толстојевом писму Софији Андрејевној непосредно прије одласка, што је и једна од посљедњих његових забиљешки уопште.
Књига о којој је овдје ријеч носи назив „Мој живот“, а тако је насловљено поглавље књиге нешто краћег обима, али не и мањег значаја и експресивности, с обзиром на чињеницу да се приређивач одлучио да по њему назове књигу. То је избор Толстојевих сјећања које је накнадно биљежио и сматрао их важним из различитих разлога. Нека сежу у најдубље слојеве доживљаја и слика из раног дјетињства, а забиљежена су у зениту пишчеве зрелости, са готово навршених педесет година живота, када каже: „Родио сам се у Јасној Пољани, у Тулској губернији, Крапивенском округу, 28. августа 1928. године. То је прва и последња опаска коју чиним о свом животу мимо својих сећања“. И заиста, нижу се слике из првих година живота које би савремена наука можда сматрала немогућим, али се славни књижевник пита, афирмишући прве сензације стечене у том периоду: „Зар нисам тад стекао све то од чега сад живим, и стекао тако много, толико брзо, тако да током читавог осталог живота нисам стекао ни стоти део тога? Од петогодишњег детета до мене је само корак. А од новорођенчета до петогодишњег детета страшно растојање. Од зачећа до новорођенчета бездан. А од непостојања до зачећа није чак ни бездан, већ недокучивост…“.
За Толстоја се везују бројне анегдоте, али наводимо ону која се препричавала још за његовог живота – „У Русији постоје два цара – један у Петрограду, други у Јасној Пољани.“
„Див из Јасне Пољане“ својим епохалним дјелом поставио је темеље савремене европске и свјетске књижевности.
Марија Кнежевић, виши библиотекар