ЖОЗЕ САРАМАГО “СЛЕПИЛО”

Лагуна, 2014.

20/11/24

Какав је ово свет гд‌е човек може и машине послати на Марс, а не може учинити ништа да заустави убијање других људи?!

“Слепило”

Жозе Сарамаго је свјетски признат као аутор који у својим дјелима преиспитује темељне постулате друштвених односа. Његова књижевност инспирисала је дубоке филозофске и политичке расправе. Критичари га цијене због храбрости да се суочи са комплексним и значајним темама, мада му понекад замјерају песимистичан поглед на свијет и херметичан стил који од читаоца захтијева већу посвећеност. У својој поетици Сарамаго комбинује реализам с алегоријом и филозофским промишљањем, те кроз свој рад истражује танку границу између стварног и симболичног, индивидуалног и колективног, историјског и универзалног.

Његов стил писања је специфичан: дугачке реченице, изостанак класичне интерпункције и дијалози уграђени у нарацију. Овакав приступ омогућава природан ток приповиједања, али истовремено од читаоца захтијева већи интелектуални ангажман и способност да активно тумачи текст.

Сарамагове централне теме укључују дехуманизацију, моћ, отпор и положај појединца у сложеним друштвеним структурама. Иако често слика мрачне аспекте друштва, он у својим дјелима увијек истиче важност солидарности и емпатије као кључних људских вриједности.

Роман “Слепило” једно је од најрепрезентативнијих Сарамагових дјела, које у себи обједињује његов стил и тематске преокупације. Прича о мистериозној епидемији „бијелог сљепила”, која погађа један град, пружа оквир за дубоку анализу моралног, друштвеног и политичког распада цивилизације. Иако се на први поглед може читати као дистопијска фикција, овај роман је дубоко укоријењен у стварности. Сарамаго истиче људске слабости које избијају на површину када се друштвене норме и институције уруше.

У роману, сљепило има алегоријско значење – оно није само губитак физичког вида, већ симболички приказ људске неспособности да препозна своју одговорност, међусобну повезаност и суштину људске природе. Управо у томе лежи основа Сарамагове поетике: способност да конкретан догађај уздигне на ниво универзалне симболике. Његови ликови су архетипски и често безимени, као што су „жена љекара” или „дјевојка с наочарима”, чиме Сарамаго усмјерава пажњу са индивидуалног искуства на колективно.

Кроз ову причу, Сарамаго истражује теме дехуманизације, губитка друштвених вриједности и покушаја да се очува људскост у екстремним околностима. Колапс цивилизације се приказује кроз призоре из карантина, гдје заражени људи трпе нехумане услове који подсјећају на концентрационе логоре. У таквом окружењу Сарамаго истиче како ванредне околности лако постају изговор за злоупотребу моћи, експлоатацију и насиље. У свијету који тонe у хаос, они који задржавају људскост – попут „жене љекара”, која једина задржава вид – представљају ријетке светионике моралности и емпатије.

Роман “Слепило” постигао је изузетно позитивну рецепцију и код читалаца као и код критике. Читаоци га препознају као универзално значајно дјело које дубоко промишља слабости савременог друштва. У академским круговима, роман се тумачи као политичка алегорија, филозофско дјело и антрополошка студија. Посебно се истиче Сарамагово мајсторство у комбиновању реализма и симболизма, што је једна од главних одлика његове поетике.

“Слепило” је дјело које изазива читаоца да се замисли над властитом и колективном одговорношћу. Сарамаго нас подсјећа да човјечанство није угрожено само великим катастрофама, већ и свакодневним пропустима да једни друге “видимо” и доживимо као људе. Кроз снажну симболику и упечатљиву нарацију, аутор шаље поруку о важности солидарности, критичког промишљања и хуманости чак и у најтежим временима.

Ивана Цвијетић, професорица  српског језика и књижевности