CLIO, 2024
01/10/25
Питање живота и смрти
„Свакодневно порицање се темељи на страху од истине. Ми смо у страху да ћемо, ако се заиста отворимо истини наших растућих еколошких и климатских криза, бити савладани осећањима катастрофе, ужаса, губитка, кривице и очаја. Пре једног столећа, када масовни медији једва да су и постојали, било је сасвим могуће да иначе мислећи људи знају о неправдама које су њихове владе починиле у другим крајевима света. Данас је то немогуће. Свакодневно нам се новости о еколошким и друштвеним катастрофама сервирају преко масовних и друштвених медија. Ми не можемо да избегнемо сазнање о интензивирању климатских промена, али ове мисли можемо да одвојимо од наших осећања. Ово за последицу има попсебну врсту „сазнања“, сазнања лишеног смисла, тако да смо остављени са скупом беживотних мисли о климатским променама, које немају снагу да нас узнемире.“
Ово Хогетово запажање о „порицању“ уводи читаоца у један посве нови и изузетно важан приступ савременом проблему климатских промјена, о улози човјека у том глобалном питању, и свим оним психолошким, ирационалним, стваралачким феноменима који прате једно овакво апокалиптичко становиште.
Климатска психологија научна је опсервација о веома комплексном проблему климатских промјена и еколошкој деградацији са којом се суочавамо. Писана je из аспекта људске психологије, која у центар овог горућег проблема ставља човјека као биће спознаје, вољне акције и слободне одлуке. Зато ови текстови попримају обрисе психолошко-есејистичког штива, прије него пуке статистике, научних предвиђања и прогноза.
Књига је подијељена у шест поглавња: Увод: питање живота и смрти, Климатска промена: од порицања до нихилизма, Како улази светлост: са друге стране психологије модерне индивидуе, Климатска психологија на културном прагу, Нова смела имагинација потребна за репарацију и проширење еколошког селфа и У мом крају је мој почетак.
Дакле, сналажење у једној одвећ пољуљаној равнотежи, доживљај самог човјека о његовој улози у спољним питањима, његова перцепција стварности и могуће будућности, његов одговор на све присутнија упозорења, психолошка устројства услед бројних информација од стране различитих врста медија, одбрамбени механизми, све то упозорава да се „човечанство из корена мора променити како би срушило претпоставку да се земљини ресурси у име непрестаног развоја могу пљечкати у бесконачност“.
Аутори сматрају да је један овакав наратив питање живота и смрти, то јест психолошки, културни и еколошки императив савременог човјечанства.
Говорећи о „колапсу смисла“ савременог човјечанства, услед чега настаје нихилизам пропраћен трауматичним искуствима, како за индивидуе, тако и за читаве културе, однос између либералног губљења илузија и цинизма Хогет види као невјерицу у искреност и доброту свих људских мотива и акција. „Нарочито људи који су некада гајили наду у бољи свет, али сада више немају илузуија такве врсте, могу прибећи цинизму као облику горке утехе. Напуштање старих везаности без оштећења онога што је особа некада волела може бити тешко, јер је налик уклањању поштанске марке без оштећења коверте на коју је налепљена. Пошто је једном ‘веровао’, овакав циник каже да је боље не заваравати себе поново него се упустити у још једно самообмањивање. Међутим, постоји још злоћуднији облик цинизма. То је врста цинизма која све људске врлине посматра са сумњом, свуда види лицемерје и нема ништа сем подсмеха за срца хуманиста која крваре. Због тога што ће особа која покушава да живи свој живот у складу са моралним идеалима неминовно подбацити (морални недостаци су својствени људском бићу), истински циник сматра да је свако ко није аморалан као он сам неминовно лицемер. Циник сматра своје сопствено стање недостатка морала изразом снаге. Идеали су за слабоумне, снажнима нису потребне такве утешне илузије. Циник нема вере, нарочито вере у људску доброту.“
Освешћивање проблема, насталих услед евидентног колапса смисла савременог човјечанства, коме свједочимо и као појединци и као заједница, успјешно се показује управо кроз литературу каква је и ова значајна публикација на којој су радили истакнути научни и културни прегаоци.
Софија Јеловац, виша библиотекарка