30/05/25
Народна библиотека „Стеван Самарџић“, 30. маја 2025. године, приредила је предавање на тему – Ко је ближњи мој? Гости књижевне вечери били су ђакон Бранислав Рајковић и мр Милош Гачевић.
Мр Милош Гачевић говорио је о дијалогу, толеранцији и пријатељским примјерима кроз историју монотеистичких религија. Осврнувши се на тему ко је ближњи мој, позвао се на јеванђелску причу О милостивом Самарјанину, коју Христос говори да покаже свима нама ко је наш ближњи. Из ове поучне приче може се закључити да је ближњи сваки човјек без обзира на све разлике, религију нацију, боју коже. „Слабо се упознајемо зато што нам недостаје више дијалога“, навео је Гачевић и додао да „првенствено треба заговарати међукултурни дијалог међу младим људима“. Позвао се на учења различитих религија које позивају на заједништво и међусобну љубав. Наводећи примјере из светих књига који позивају на заједништво и поштовање, закључио је да „основа свих религија садржи љубав према ближњем и на тај начин треба проповједати љубав“.
Толеранција значи поштовање и уважавање туђих разлика, истакао је Гачевић. „Толеранција је хармонија у различитостима“. Сматра да је упознавање других људи, култура и традиција овдје веома важно. Тако „туризам омогућава спајање људи са свих страна свијета, како би се уклонили стереотипи, предрасуде и страх од различитости“. У настваку предавања Гачевић је говорио о пријатељским сусретима кроз историју и настојањима вјерских вођа и значајних личности да изграде друштво у коме ће се његовати толеранција међу људима и народима, као и важности међусобних сусрета и сарадње коју су људи различитих конфесија постигли на пољу науке.
Током свог предавања мр Милош Гачевић говорио је о пљеваљским примјерима толеранције, међусобне сарадње и пријатељства међу вјерским представницима кроз историју. Говорио је о пријатењским односима између свештеника Милана Крезовића и Мехмед-ефендије Цоковића, игумана Серафима Џарића и његових пријатеља Мехмед паше Бајровића, ехендије Шећеркадића и Омер-бега Бајровића. Ту је свакако и свијетли примјер пријатељства и сарадње између патријарха Варнаве Росића и муфтије Зекеријаха Ћинаре. Наводећи цитате познатих филозофа и теолога закључио је да је „љубав универзална сила која може да обједини човјечанство“
Софија Јеловац, модераторка вечери, истакла је да „ђакон Бранислав Рајковић својим животом, својим личним односом према човјеку, а самим тим и према Богу и свијету који нас окружује, показује смисао хришћанског страдања, као и наду и љепоту новог живота“.
Сматра да Рајковић у једној заједници и друштвеном миљеу какав је Херцеговина настоји показати како је могуће живјети заједничку културу, како бисмо живјели једни са другима, а не једни поред других, затворени у своје културолошке енклаве и предрасуде.
Ђакон Бранислав Рајковић је рођен 19. октобра 1982. године у Мостару, од оца Славка и мајке Јованке Рајковић (Иванишевић). Основно образовање започео је у Мостару, одакле је, због ратних сукоба у некадашњој Југославији, након погибије својих родитеља, избјегао у Бачку Тополу, гдје је завршио основну и средњу школу. По завршетку студија менаџмента на Универзитету у Новом Саду, уписује Православни богословски факултету Универзитета у Београду. Након повратка у Мостар, 2012. године Светом тајном брака вјенчан је са Тамаром Рајковић, мастер историчаром умјетности и вишим кустосом историчаром умјетности Музеја Херцеговине у Требињу, са којом има кћерку Христину и сина Григорија. У чин ипођакона рукоположен је у Црквеној заједници Епархије захумско-херцеговачке и приморске, под началствовањем Епископа Григорија, на Спомен Светог Великомученика Димитрија 2012. године, у Храму Вазнесења Господњег у Невесињу, а за ђакона, исте године, о Празнику Ваведења Пресвете Богородице у Манастиру Завала. Од 2012. до 2016. секретар је Српске православне црквене општине мостарске. Од 2016. до 2019. учитељ хришћанске вјеронауке. Представник Епархије захумско-херцеговачке и приморске за културу и медије од 2019. до 2024. године.
Говорећи на тему Ко је ближњи мој, ђакон Бранислав Рајковић је говорио о бескрајној љубави према иновјернима коју је Христос показао у јеванђељима. „Када говоримо о људима друге нације и друге вјере, често људи то олако сврставају прво у некакав синкретизам“, истакао је, нагласивши да разлика има и да оне нису спорне, већ да је спорно када се људи због тих разлика сукобљавају. „Христос упућује једну јасну поруку да то што је неко друге нације и друге вјере није граница између ближњих људи“, нагласио је Рајковић. У наставку предавања говорио је о свом животном искуству из кога је на својој кожи осјетио зло које хушка човјека на човјека, о страдању његове породице у протеклом рату у Босни и Херцеговини, као и повратку у родни Мостар који за њега представља један Јерусалим, јер „Јерусалим јесте мјесто страдања и голготе, али и мјесто Васкрсења“.
На самом крају свог излагања ђакон Бранислав Рајковић говорио је о суживоту са људима различитих конфесија у Мостару, о међусобном разумијевању, гдје су он и његова породица открили дивне људе који исто тако имају своја страдања и своја трагања. Из свега реченог нагласио је да треба да потврдимо Христове ријечи да се „наш ближњи итекако налази и са оне стране границе, и са оне стране међе националног, и са оне стране линије раздвајања између различитих вјерских погледа“.
