19/03/25
Народна библиотека „Стеван Самарџић“ Пљевља, 19. марта 2025. године, приредила је књижевну трибину посвећену Драгославу Михаиловићу и роману „Кад су цветале тикве“. Гост трибине била је професорка Јелена Шаковић. Стваралаштво Драгослава Михаиловића директорица Библиотеке Бојана Ђачић оцијенила је као дјело које је „оставило дубок траг у нашој књижевности, доносећи теме које су често биле потиснуте, глас оних који су неријетко остајали нечујни и истину која се није могла лако прећутати.“ Нагласила је да се Михаиловићев књижевни израз одликује аутентичношћу, једноставношћу и искреношћу, док су ликови животни, болни, често трагични, али увијек пуни унутрашње снаге. „Кроз њихове приче, Михаиловић је проговорио о друштвеним неправдама, људској патњи, али и о неуништивој вољи за преживљавањем.“ Роман се, по ријечима Ђачић, бави темама одрастања, насиља, судбине појединца у тоталитарном друштву, сиромаштва и немогућности бјекства из унапријед задатих друштвених оквира. Иако је само дјело забрањивано и оспоравано, дјело је и „величано као једно од најемотивнијих и најреалистичнијих приказа једног времена које је оставило дубок траг у сјећању генерација“, закључила је Ђачић.
Јелена Шаковић је рођена 15. септембра 1999. године на Цетињу. Живи у Подгорици гдје је завршила основну школу и гимназију. На Студијском програму за српски језик и јужнословенске књижевности Филолошког факултета у Никшићу завршила је основне студије 2021. године, са просјечном оцјеном 9,97 (А). Мастер рад на тему Техника исказа у романима „Кад су цветале тикве“ Драгослава Михаиловића и „Ловац у житу“ Џерома Дејвида Селинџера одбранила је у новембру 2024. године. Тренутно је студент докторских студија на Филолошком факултету у Никшићу, модул: Књижевност. За постигнуте резултате током студирања више пута је награђивана од Министарства просвјете, науке, културе и спорта, на основним, а онда и од Главног града Подгорице на мастер студијама. Радила је као предавач на Љетњој школи српског језика за странце у организацији Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори 2019, 2022. и 2024. године. Учествовала је на неколико међународних и националних научних скупова и школа. Од септембра 2022. године ангажована је као сарадник у настави на Студијском програму за српски језик и јужнословенске књижевности.
На самом почетку свог излагања проф. Шаковић је нагласила да је роман „Кад су цветале тикве“, његова драмска изведба, доживио велику реакцију тадашњег политичког режима. Иако сам роман није директна критика политичког режима, више је у сјенци та тема политике, показује се да је управо она механизам који управља животом њеног главног јунака Љубе Сретеновића. Истакла је да је Михаиловић као књижевни стваралац припадао једном тадашњем правцу, а то је био правац нове стварносне прозе у коме су јунаци увијек неки субверзивни јунаци, маргиналци. Роман „Кад су цветале тикве“ је роман о одрастању. „Моћ ове стварносне прозе је у томе што она омогућава да се загледамо у изванјезичку стварност. Романи као што је овај нам омогућавају да лакше обришемо ту границу између оног што је фиктивно-књижевно, а шта је стварност“, истакла је даље.
Ову „стварносну прозу“ професорка описује не као ону која треба да игра на страну режима, већ сасвим супротно, она је његова „суптилна критика“. Роман тематизује свијет отежаних околности, свијет немаштине, хаоса, расула, свијет у коме се то расуло не посматра као нека велика ствар, не посматра се као нешто што управља животом јунака, већ као неки полигон на коме ти јунаци успијевају да се играју и да се сналазе, закључује даље Шаковић. Говорећи о изванјезичкој, фиктивној стварности, која је садржана у самом уводу као почетни мото који управља нашим будућим читањем, наглашава како роман почиње као одговор на питање које читалац имплицитно претпоставља, а то све „говори о некој дијалогичности“. Роман почиње неком врстом оквира, јер главни јунак са одређеном временском дистанцом приповиједа и хронолошки прича читав свој живот, до тренутка када је дошао у Шведску, и „то је нека усамљеничка перспектива, издвојена перспектива странца који се прилагођава новим условима“.
Шаковић је даље истакла да је роман исприповиједан у првом лицу техником сказа. Језик којим проговара главни јунак је језик једног београдског жаргона. Разлика између стандардног језика и овог језика жаргона је што нам језик жаргона упада у очи када читамо. Читаоци су они који ће добити причу. Читаоци су они који имају тај осјећај посебности, јер главни јунак њима повјерава свој живот.
Главни јунак константно исказује носталгију за Београдом и Душановцем и он до краја романа не напушта ту позицију. Из перспективе његове супруге Швеђанке, Љуба је представљен као неки лудак због начина понашања, као и други његови земљаци. Стога Љуба на једном мјесту у роману каже: „Они кад нас чују како плачемо, како пјевамо наше пјесме, они мисле да нешто са нама није у реду“. Љуба пати за својом земљом, али је у таквој позицији да не може у њу да се врати. Већи дио радње смјештен је у Душановцу, сиромашном радничком насељу, које Шаковић описује као „одређени поредак свијета који сасвим одређује одрастање главног јунака“. Освета је такође један од мотива који су кључни у роману.
Проф. Шаковић наглашава да је „политика важна тема у овом роману али константно дјелује из сјенке“. У том смислу, сила која води јунаке у том правцу у коме они неће је заправо политика, и она је та која усмјерава Љубу ка путу пропасти.
Није свако приповиједање, по ријечима Шаковић, сказ. Да би сказ био сказ, сматра, мора да постоји та дијалогичност. Тако монолог није сказ. „Кад су цветале тикве је можда најпознатији сказ роман, а Драгослав Михаиловић најпознатији сказ аутор са наших простора“, истакла је, нагласивши да ефекте сказа о којима ми говоримо Михаиловић назива „текстуалним шарама“.
Што се тиче поступка стилизације, на који је читаоцима такође указала, то је „инстанца коју бисмо одредили као имплицитног аутора, која води рачуна о форми, стилу, композицији текста“. Синтагма „поредак света“, по ријечима Шаковић, скреће пажњу на одређени систем вриједности, на правила, на ликове. Тако „постоји неки кодекс понашања који ови јунаци живе“.
Шаковић упознаје како главни јунак говори са одређене временске дистанце и са одређеним искуством. Говорећи о односу критике према овом значајном дјелу истиче да је професор Слободан Владушић описао Љубу као оног који је „супротстављен доминантном знању епохе јер га не поседује и да се на тај начин позиционира изван своје епохе“. Ово ће, сматра Шаковић, професор Горан Радоњић да прошири и рећи ће да је „Михаиловић изван доминантних великих наратива свог времена“.
На самом крају свог предавања Јелена Шаковић је указала на неке моменте у композицији овог текста у којима се пробија емотивност главног јунака, иако он, по њеним ријечима, није јунак који емотивно проговара, посебно не у периоду одрастања, а то су моменти сусрета са болесном мајком пред њену смрт, последњи сусрет са оцем, разговор са Апашем пред тај одлучујући тренутак освете. Све ово за читаоца је важно јер види Љубу у неком другом свијетлу у односу на остатак романа.
„Позиција Љубе Врапчета је позиција очајника, неког ко константно тражи спасење“, закључила је Шаковић.
