13/10/25
Народна библиотека „Стеван Самарџић“, 13. октобра 2025. године, приредила је ауторско вече пјесника Милуна Ђачића. Вече је отворила библиотекарка Софија Јеловац, представивши поетски вијенац аутора као својеврсни дуг завичају. Јеловац је у наставку свог излагања говорила о љубави према завичају, љубави према свом народу и саборности као три основна мотива из којих је сачињена Ђачићева поезија.
Милун Ђачић je рођен је у Пљевљима 1960. године, као четврто дијете у својих родитеља Благоја и Таде. Након основне и средње школе, као и одслужења војног рока, завршава Вишу техничку школу, смjер машинство, у Суботици, гдjе и данас живи и ради. У браку са супругом Јадранком има четворо дјеце. На Дан државности Републике Србије 2018. године, добио је признање за подвиг године због свог жртвованог доприноса у спречавању већег несреће у ланчаном судару на аутопуту Суботица – Нови Сад. Објавио је четири збирке поезије: „Поема о свештенику Милети Кљајевићу проти из кањона Таре“, „Пјесме у захвалност Арну Гујону“, „Путевима предака“ и „Прађедовска луча“.
Поједине пјесме духовног садржаја објављене су у Пљеваљским новинама, у листу Епархије милешевске Милешевац, као и у суботичком часопису Дани. Такође су објављене у едицијама: Бешеновска приношења манастира Бешеново, Годишњак матице дрежничке из Бајмока, као и у зборницима: Омилије са Амфилохијем и Добровољачки гласник. Здравице које говоре о племенитости народних обичаја објављене су у збирци „Српских народних здравица“ Милована Мира Ђачића.
На самом почетку свог излагања Милун Ђачић, говорећи о непролазним вриједностима које чине основу пјесама у његовим књигама, подсјетио је на завјет блаженопочившег Патријарха Павла који је говорио да будемо људи и да херојска дјела наших предака не дамо забораву. „Да хероје и хероине смјестимо у пламтеће врсте упућује нас Његош, и да на крилима пјесме потомке наше носе и да буду узор, као чувари исконског које нам је од Бога подарено“, нагласио је пјесник. Говорио је о живој цркви која је „стожер рода нашега, чувар српског поздрава, химне, крсне славе, гусала и свих вриједности које нам је саборни ум од Бога предао и благословио“. У наставку свог излагања пјесник је говорио стихове из својих збирки „Прађедовска луча“ и „Путевима предака“.
Говорећи о поезији Милуна Ђачића, новинар и народни гуслар Радосав Рајо Војиновић истакао је да је његова поезија наследница Вуковог десетерца. „У таквој врсти поезије све се мјери Косовом. Оно што има претензију да припада тој поезији, а што заборавља или заобилази ту косовску мјеру, српски језик једноставно одбацује као безвриједно пискарање, као обично стихоклепање, као нешто што је без икакве духовне и естетске вриједности“, нагласио је Војиновић. Говорећи о збирци пјесма „Прађедовска луча“, истакао је да је она свједочанство Ђачићеве љубави према Богу и српском роду. „Ова збирка је својеврсна пјесничка служба Косовском завјету“, закључио је.
Књижевник Рајко Палибрк говорио је о књизи „Поема о свештенику Милети Кљајевићу проти из кањона Таре“, за коју је писао предговор, у коме између осталог каже: „Читајући стихове Милуна Ђачића нанизане у Поеми о проти Милети Кљајевићу, добио сам потврду тих ријечи, јер стихови које је уплео у њу не могу да се науче ни на каквој академији, нити из било какве књиге. Ти стихови се рађају из душе, из оног божанског у човјеку и теку попут чисте и бистре тихе воде која брегове рони и планине пролама. Тај фини вез пун преплета и наплета, лаган и једноставан, а у својој суштини савршен и сложен попут домаћинског откоса у најбољој ливади, не може а да не призове себи, да око за њега не прионе, а душа над њим не затрепери“.
У наставку вечери, говорећи стихове посвећене блаженопочившем Митрополиту Амфилохију Радовићу, пјесник Милун Ђачић истакао је значај мисије коју је Митрополит имао у српском народу. Посебно се осврнуо на симболику Митрополитове фотографије са голубом на рамену. У наставку обраћања, говорећи о другом издању књиге „Поема о свештенику Милети Кљајевићу проти из кањона Таре“, истакао је ријечи Матије Бећковића, који је у својој рецензији рекао „Нису само људи, него је и поезија жедна истине и живота. Пјесник је и поезији и животу ту жеђ утолио у Поеми о свештенику Милети Кљајевићу проти из кањона Таре. Позван и непозван, Бог је ту“. У наставку обраћања, аутор је говорио стихове посвећене пјеснику Матији Бећковићу и његовом оцу Вуку, који је пострадао за свој народ и отаџбину.
Књижевник Миленко Дачевић, говорећи о поезији Милуна Ђачића, рекао је да она произилази не само из стилског перфекционизма или вербалног идеализма, него, прије свега, из искре и свјетлости једне душе. Говорећи о вишевјековној борби српског народа за слободу, што је и била инспрација Ђачићевих пјесама, Дачевић је између осталог рекао: „Наша је слобода попут планинске ријеке, која не тече него се стропоштава, скаче, крвари, пјенуша. Слобода је највећи дар који је српски народ добио и за њу жртвоприносно војује“. Нагласио је да је пјесник Ђачић, иако стотинама километара удаљен, никада као данас присутнији у свом завичају кроз своје стихове и поезију. „Он и даље, у снази сјећања, пали огњиште у своме дому, које отапа снијег са тог крова, да би се радовали неким новим прољећима“, рекао је између осталог Дачевић.
У свом завршном обраћању пјесник Милун Ђачић говорио је стихове посвећене својим родним Пљевљима и величанственим литијама које су прошле родним градом, стихове посвећене светој Петки, завичајној планини Љубишњи и јунаштву Филипа Јеловца, барјактара са Вучијег Дола.
На самом крају вечери народни гуслар Рајо Војиновић још једном се представио публици својом гусларском изведбом.
Посебну свечану ноту овој изузетно посјећеној књижевној вечери дао је млади рецитатор Јован Перковић, говорећи стихове из Ђачићеве збирке.
