05/06/25
Народна библиотека „Стеван Самарџић“ Пљевља, 5. 6. 2025. године, приредила је књижевно вече на коме су представљена „Сабрана дела“ Блажа Шћепановића. О књизи су говорили: Мирослав Дамјановић, издавач, др Драгица Ужарева и књижевник и издавач Радомир Уљаревић.
Блажо Шћепановић је био југословенски пјесник. Иако је трагично настрадао на самом почетку своје пjесничке каријере, у својој 32. години, успио је да остави за собом неколико збирки поезије. Најпознатији је по збирци пјесама „Смрћу против смрти” коју је написао заједно са српским пјесником Бранком Миљковићем. Рођен је у Љешници код Бијелог Поља, 7. априла 1934. године. Гимназију је завршио у Беранама (Иванград), а Филозофски факултет у Београду. Прве стихове објавио је у Годишљаку инванградске гимназије 1953. године. Радио је у Културно-просвјетном вијећу Југославије. Био је савјетник у Генералном секретаријату предсједника Југославије. Несрећним случајем, утопио се у Охридском језеру 26. августа 1966. године, у вријеме када су се у Струги одржавале „Струшке вечери поезије, један од најстаријих и најважнијих пјесничких сусрета у старој Југославији. Овај догађај је била једна од највећих трагедија за југословенску књижевност и пјесништво, јер је поред Блажа Шћепановића, изгубио живот још један млади пјесник тог времена, Лазар Вучковић. Велика дјела поезије су остала иза њега, као што су: „Лобања у трави“, „Ивицом земље змија“, „Смрћу против смрти“ (збирка настала у заједничком раду са Бранком Миљковићем), „Црвена зора времена“, „Златна шума“. Много пјесама је објављено у тадашњој периодици, а за многе је непознаница да је писао и приче, књижевну критику и есеје, који су сакупљени и објављени у овом издању.
Сабрана дела Блажа Шћепановића објавила је издавачка кућа ННК Интернационал из Београда, 2024. године, чији је оснивач и директор Мирослав Дамјановић. Мирослав Дамјановић је рођен 1961. године у Мојковцу. Завршио је гимназију у родном граду, а дипломирао на Правном факултету у Крагујевцу 1986. године. Живи и ради у Београду. Године 1997. оснива издавачко предузеће ННК Интернационал, у којем и данас обавља функцију директора. Под његовим уредничким и визионарским вођством, издавачка кућа је до сада објавила више од 350 наслова из области књижевности, историје, есејистике и стручне литературе. Међу значајнијим издањима издвајају се: Сага о Вајферту, двотомно дело Његошев исконски логос, као и едиција есеја Владимира Набокова. ННК Интернационал такође издаје стручне уџбенике за Факултет драмских уметности и Биолошки факултет, као и историјске романе Жан-Пол Бледа, професора Париског универзитета. Издавачка кућа је препозната и по дјелима од изузетне документарне и културне вриједности, као што је Јасеновачки логор др Николе Николића, као и по биографијама значајних личности, писаним од стране њихових потомака. Мирослав Дамјановић је истрајан промотер културе, аутентичних гласова и историјске истине, посвећен развоју квалитетног издаваштва на српском језику.
На самом почетку свог излагања, Дамјановић је нагласио како су књижевници са сјевера Црне горе заборављени и запостављени и заслужују бољи третман. Одлучио је да објављује дјела неоправдано занемарених стваралаца и први избор је био Блажо Шћепановић. Говорио је о одговорном и мукотрпном раду на прикупљању грађе коју је за собом оставио овај даровити пјесник. Дамјановић је истакао да је у „Сабраним делима“, осим збирки поезије, објављена и Шћепановићева проза, књижевна критика и есеји. Како бисмо достојно чували сјећање на књижевника Блажа Шћепановића, издавач је покренуо иницијативу за обнову књижевне награде „Блажо Шћепановић“, која је својевремено додјељивана управо у Пљевљима.
Др Драгица Ужарева је рођена 1971. године у Шапцу. Одрастала је у мачванском селу Липолисту. Објављивала је и под презименима Ђурић и Ивановић. Основне студије је завршила на Филолошком факултету у Београду на катедри за општу књижевност и теорију књижевности. Магистрирала је и докторирала на истом факултету на катедри за српску књижевност. Ужи предмет њеног научног интересовања је поезија 20. вијека. Од ране младости пише и објављује поезију, прозу и есеје. Бави се теоријом књижевности (објавила је тридесетак научних радова, међу којима су и двије монографије) и књижевном критиком. Објавила је књиге поезије: „Знам да сам вода“ 1996/2000, „Камени ђувегија“ 1997, „Одисеј код лексикографа“ 2002, „Породични албум“ 2011, „Рукопис таласа“ 2015, „Брод без капетана“ 2015. (двојезично издање, на српском и италијанском у избору и преводу Ружице Леонтић) и „Кантате за глас и оловку“ 2020. Студија Освешћени заборав: иманентна поетика Бранка Миљковића изашла је из штампе 2010. године, а студија Аргонаути српске књижевности: Медитеран и љубав у делима Ивана В. Лалића, Јована Христића и Борислава Радовића објављена је 2022. Такође је објавила више приручника и уџбеника за српски језик и књижевност. Преводи са руског, пољског, словачког, словеначког и њемачког. Поезија јој је превођена на италијански, шпански, руски, пољски, словачки, румунски, словеначки и македонски. Заступљена је у неколико антологија српског пјесништва у земљи и иностранству. Добитник је награда за поезију: Бранкова, Милош Црњански, Стеван Перовић Цуца. Члан је Српског књижевног друштва, а од 2017. године члан је уредништва часописа за књижевност, уметност и културу Траг. Секретар је Задужбине „Десанка Максимовић” од 2023. Поред књижевних ангажмана, бави се поетским перформансом и глумом. Ради у Одељењу за издаваштво Народне библиотеке Србије.
Др Драгица Ужарева говорила је о књижевном раду Блажа Шћепановића. Драгоцјена сазнања о пјеснику Блажу Шћепановићу, која је добила преко записа Бранка Миљковића, помогла су јој да се боље упозна са стваралаштвом пјесника. „Шћепановић и Миљковић обновили су српски симболизам и једино би њих двојица могли да понесу име неосимболиста“, нагласила је Ужарева, истакавши како су и животне судбине оба пјесника трагично сличне. Слично се дешава и са њиховим дјелима, иако се и једном и другом за вријеме живота и након смрти одавала почаст као великим пјесницима, нису се објављивали. Поетике су им крајње сродне. Иако су се пјесници прожимали, не преписујући један од другог, веома су у својој симболици водили рачуна о томе да не дође до подударања, истакла је књижевница, нагласивши да „њих двојица као да су водили дијалог кроз своју поезију“, што показује пјесма „Пепелиште“ коју је књижевница прочитала пред књижевном публиком. Говорећи о симболизму Шћепановићеве поетике, Ужарева је нагласила да „његови симболи успевају да створе слике, што је посебан вид уметности“. Закључила је своје предавање ставом да Шћепановића не само да се треба сјетити, него и вратити у уџбенике.
Радомир Уљаревић, књижевник и издавач, на почетку свог излагања подржао је предлог Мирослава Дамјановића о обнови награде „Блажо Шћепановић“. Говорио је о сродности два пјесника неосимболизма која је очита. Уљаревић је читао и анализирао стихове Шћепановића, говорећи о пјесничким сликама које су присутне у његовим стиховима. „Стихови свједоче о великом поетском дару и пјесничкој енергији каква готово да у нас није виђена“, закључио је, истакавши да Блажа тек треба читати, тумачити и разумјевати. Уљаревић се осврнуо и на стихове који носе трагичну црту, као предосјећај трагичног краја. „Ови мрачни стихови као да разгоне мрак и дарују стварима неко њихово свјетло које није произашло из стихова, већ стихови помажу да се те ствари освијетле изнутра“, закључио је Уљаревић.
Модераторка вечери је била виша библиотекарка Софија Јеловац.
Вече је одржано у Читаоници Библиотеке.
