01/10/25
Роман „Огањ“, који представља трећи дио обимног четворокњижја „Погром“ аутора Ненада Милкића, у организацији Народне библиотеке „Стеван Самарџић“, представљен је пред пљеваљском читалачком публиком 1. октобра 2025. године.
У уводном дијелу књижевне вечери присутни су имали прилику да погледају филм о страдању Срба у ратним вихорима који су обухватили просторе некадашње заједничке државе. О рату у Босни и Херцеговини, о егзодусу који су Срби доживјели у ратом захваћеном Сарајеву. О Ненаду Милкићу као прегаоцу и родољубу који је смогао снаге да забиљежи и публикује погром свог народа, у знак сјећања и помена онима који мученички пострадаше, као и опомене будућим генерацијама.
Бојана Ђачић, директорица Библиотеке, говорећи о роману „Огањ“ као трећем дијелу четворокњижја „Погром“, у коме је аутор осмислио јединствену књижевну цјелину посвећену страдањима српског народа у новијој историји, истакла је како је аутор у овом дјелу своје наративно жариште усмјерио ка Косову и Метохији. У књизи се прожимају личне судбине и колективна трагедија. „Наслов Огањ сам по себи симболизује двоструко значење: с једне стране огањ разара, пали и уништава; с друге стране он је знак живота“, истакла је Ђачић, нагласивши да је „језик Милкићевог романа снажан, једноставан и непосредан, али и дубоко набијен емоцијом“. Како „Огањ“ није само књига о страдању, већ и о отпору забораву „књига има културно-меморијалну, историјску димензију, која надилази саму књижевну форму“, закључила је Ђачић.
Ненад Милкић је рођен 1. фебруара 1985. године у Лозници. Ожењен. Са супругом Драганом живи у Малом Зворнику. По занимању је дипломирани правник. Члан је удружења књижевника Републике Српске, Удружења књижевника Србије, МЕНСЕ. Аутор је осам романа и двије збирке поезије. Свој цјелокупни рад посветио је одбрани српства, вјере и ћирилице. Заљубљен је у Дрину, шах, историју, старословенску митологију и тишину. Добитник је многобројних награда и признања.
На самом почетку свог излагања, осврнувши се на приказани филм, Ненад Милкић је говорио о неодрживости тезе о опсади Сарајева, која се у јавном простору промовише преко разних медија, као и становишта да је Сарајево било муслимански град. У прилог таквом мишљењу наводи резултате пописа пред сама ратна дешавања, као и распоред становништва по општинама, податке који говоре да је скоро половина становништва у Сарајеву била српско становништво. Сарајево је било град свих људи који су живјели тамо. Скупљајући информације о ратом захваћеном Сарајеву наишао је на запањујуће податке, између којих је и број логора у Сарајеву. На територији града, у то вријеме, налазило се 123 логора за Србе, у којима су мученички страдали. Иако се град представља као жртва српске агресије, број Срба који је убијен у граду у ратним деведесетим износи преко 8000, међу којима је било и дјеце која су убијена на најмонструознији начин.
У наставку свог излагања аутор је говорио о мукотрпном раду на прикупљању грађе за своје романе, у чему је имао велику подршку од стране сарадника, новинара истраживача. Након озбиљног истраживачког поступка није се одлучио да напише документарну књигу која би била значајно свједочанство, јер књиге сличне садржине већ постоје, већ је донио одлуку да умјесто историјске, документарне књиге, напише романсирану форму. Говорећи о стварању родољубиве књижевности, Милкић је истакао три веома отежавајуће околности: непостојање подршке од стране институција и државе, бављење тим темама много кошта (обићи сва та стратишта, посјетити све те људе), као и одговорности коју аутор носи и осјећа када стане пред чланове породице и учеснике одређених догађаја, очекујући њихов суд. Основна идеја која га је водила кроз писање четворокњижја јесте да кроз причу о појединцу и породици прикаже причу о страдању цијелог народа. Нагласио је да су сви људи о којима пише у романима заиста постојали и везани су за догађаје који су се заиста десили, што се лако може провјерити и истражити. „Ја сам само дао смјернице за даља истраживања“, истакао је.
Говорећи сажето о самим романима „Кости“, „Колона“ и „Огањ“, аутор је у самој завршници свог излагања нагласио да „огањ као ватра може да сагори, али и да угрије“.
