24/01/25
У организацији Народне библиотеке „Стеван Самарџић“, 23. 01. 2025. године, промовисана је збирка пјесама „О теби“ ауторке Милице Љиљанић. Промоција је приређена у Великој сали Центра за културу, са почетком у 19 часова.
О „Лирском мозаику Милице Љиљанић“ говорила је Бојана Ђачић, директорица Библиотеке, која је уредник књиге и писац предговора. Поезију младе ауторке Ђачић види као „лирски дијалог са огњиштем, временом, вјером, са силама стварања и разарања“, док је исказ стилизован тако да „увијек постоји могућност његовог преображаја и надградње личне исповијести неким сјећањем, промислом, сновиђењем“. „Милица отвара пут до дефинитивног конституисања у равноправан модерни књижевни жанр и улази у ранг значајне књижевне области. Несумњивом стваралачком инспирацијом даје највиши допринос постојању поезије као једном од највреднијих чланова велике породице књижевности“, истакла је Ђачић. Ова поезија је, по њеним ријечима, својеврстан лирски дневник младости, јер „дубоко и осјећајно обједињује емоције и снове“, док је „лирски свијет саткан од посебних нити младалачког духа, оплемењен чарима љубави и сваковрсним преобиљем“. Мотиве њежности и племенитости Ђачић препознаје као „доминантну одредницу и језгро Миличиног стваралачког иметка“, а свеукупну поезију ауторке као „синтезу емоција љепоте, радости и симпатија према свему што постоји“. „Поезију треба да његујемо и баштинимо попут културе узгајања пшенице и винове лозе, а не да подривамо њену постојаност и природност“, рекла је између осталог Ђачић, нагласивши да „аутономна умјетничка креација обезбјеђује пјесникињи велику репутацију, високе естетске вриједности мозаички сложеним декором саморођених мисли и јарких ријечи, обједињених у збирци пјесама ‘O теби’“.
Изводе из рецензије професорице Зоре Јестровић прочитала је Ђина Бајчета, која је урадила лектуру и коректуру књиге. У рецензији је, између осталог, истакнуто да Милица Љиљанић своју прву пјесничку збирку „О теби“ доживљава као своју „прву бајку и сан“. У Збирци која се састоји од три садржајно неуједначене цјелине „Јуче“, „Данас“, „Сјутра“, ауторка настоји да пружи своју „дефиницију живота и људске душе“. У стиховима се осјећа велика потреба за љубављу и пажњом, јер „као што цвијету треба сунце да се развије у цвијет, тако човјеку треба љубав да би постао човјек“. Јестровић је даље нагласила да је „љубав оно стање људске душе и свијести које се не може разумно образложити, као што се љепота и утисак једне дубоко мисаоне лирске пјесме не може никада до краја ријечима описати“. Поред љубави која се „поистовјећује са разлозима за постојање и живот, односно за егзистенцију“, ауторка рецензије указује и на ону другу љубав која „душу пјесникиње посебно оплемењује и испуњава“, а то је љубав према завичају и родном граду. „У вријеме када многи њени суграђани напуштају свој завичај и заувијек одлазе под туђе небо, М. Љиљанић, задојена родољубљем и оплемењена шантићевским пјесничким криком ‘остајте овдје’, поручује свом граду да жели да му се врати ‘ко птиче бачено у небо’“. У рецензији се даље наводи да М. Љиљанић нису битни име, симболи, боје, мурали, бројке и да „осуђује оне што се из користољубља ките заставама своје земље, а не љубе јој коријен“. Пјесму „Пјесник“, која почиње стихом „Срећни људи не пишу пјесме“ професорица Јестровић препознаје као пјесму којом је ауторка „дала глобалну дефиницију процеса стварања поезије уопште“. „Истинско стваралаштво и истински бол су у нераскидивој вези, зато ниједно велико стварање није ослобођено бола“, закључује даље, зато су „сви велики пјесници, музичари и филозофи били у суштини тужни“. Књига О теби може се, по ријечима рецензенткиње, „посматрати и као књига о себи“. Тако „снагом ума и емоција пуних емпатије М. Љиљанић превазилази све менталне блокаде и од радости, бола, надања и снова гради своју бајковиту животну планету“. На самом крају исцрпне рецензије Јестровић је закључила да је ауторка „успјешно замаштала читаоца и увела у свој интимни свијет стварности и снова који непрестано трепери између овоземаљског свијета и небеса њене пјесничке планете“.
Након уводних излагања о садржају књиге, публици се представила сама ауторка. Милица Љиљанић је рођена 28. 10. 2001. године у Пљевљима. Основну школу и гимназију завршила је у Пљевљима. Од 2017. године црногорски је реторичар и добитник бројних награда. Основне студије Металуршко-технолошког факултета одсјек неорганска хемијска технологија завршила је 2024. године. Тренутно је студент мастер студија Машинског факултета Универзитета Црне Горе. Грађански је активиста и борац за људска и мањинска права. Пише и ствара у Пљевљима. Захваливши се организаторима на прилици да презентује своје стихове, Милица је, између осталог, истакла да је „сваки човјек као једна књига“, да сви имамо свој почетак и свој крај, и да без обзира на успоне и падове „у животу останемо људи“. Нагласила је да жели, као и сваки умјетник, да одгонетне дефиницију људске душе и живота, и да је за њу људска душа као океан у који „у току живота потоне много бродова“. Сматра да је много лакше сваком човјеку да, када пати, пати у свом граду, и да јој је веома битно да своје боли подијели са својом породицом, својим народом, да прошета својом чаршијом и да је то олакшање за душу. Ауторка је даље нагласила да постоји једна реченица коју она понавља, а која гласи: „Нема пута који креће ниоткуд, и нема пруге без перона“. У свом обраћању ауторка је изразила нескривену љубав према завичају. Иако сматра да је начин на који она воли свој град и своју државу мање модеран, она је одлучила да свој град и своју државу „брани знањем, књигом, упорношћу“. На самом крају свог представљања ауторка се захвалила својим родитељима и професорима рекавши да вече посвећује њима, док је присутнима поручила да воле једни друге и да се моле једни за друге, уз поздрав „живјела љубав“. Током свог представљања публици ауторка је рецитовала стихове својих пјесама, што је самом обраћању дало посебну сентименталну ноту.
Ову књижњевну трибину употпунила је рецитација Анђеле Вељанчић, као и музичко-сценски наступи фолклорне секције ЈПУ „Еко бајака“ Пљевља, Клултурно умјетничког друштва „Волођа“ и Градског тамбурашког оркестра Пљевља.
Модератор вечери била је виша библиотекарка Софија Јеловац.
