8/9/24
Поводом Међународног дана писмености који се обиљежава у свијету од далеке 1965. године, када је на свјетској конференцији министара образовања у Техерану заузет чврст став да се искоријени неписменост у свијету, у читаоници Народне библиотеке “Стеван Самарџић” организовано је предавања на тему “О писмености из дијахронијске и синхронијске перспективе у српском језику” двије цијењене универзитетске професорице Драге Бојовић и Јелене Газдић
У свом уводном слову директорица Бојана Ђачић је подсјетила на податке УНЕСКО Института за статистику према којима је у свијету око 774 милиона неписмених. С друге стране, према одређеним процјенама у Црној Гори око 8.000 становника не зна да чита и пише.
Ђачић је нагласила да је писменост први и најзначајнији корак ка човјековој еманципацији и усавршавању, али и континуитет у учењу, цјеложивотно учење, савладавање и усвајање нових сетова вјештина који омогућују индивидуи да оствари своје циљеве, развије своје потенцијале и знање, те да потпуно учествује као равноправни члан своје заједнице (било локалне или глобалне заједнице) у доношењу битних колективних одлука.
Доц. др Јелена Газдић је говорила о писмености из дијахронијске перспективе, тј. о историјском развоју српског језика, његовој еволуцији. У свом предавању се осврнула на саме почетке писмености код Словена, на рад свете браће Ћирила и Методија који су творци глагољице, али и на настанак старословенске ћирилице која није била иста као данашња српска ћирилица. Прва важнија реформа ћирилице на словенском подручју веже се за руског цара Петра Великог, и та реформисана ћирилица је код нас стигла у 18. вијеку као тзв. грађанска ћирилица. Дошла је до легендарног Саве Мркаља који је рођен 1782. године. Ријеч је о једном од већих интелектуалаца свога времена, свестраном човјеку, ерудити и полиглоти. Рођен је у тадашњој Војној крајини гдје је српски народ био искључиво војно ангажован. У лингвистици је веома битан, њему су посвећени зборници и изложбе, али му је, како је рекла Газдић, остао дужан образовни систем Црне Горе.
Она је закључила предавање констатацијом да је Сава Мркаљ први системски реформисао ћирилицу, док је Вук Стефановић Караџић утемељио правопис српског језика.
“Њих двојицу не треба конфронтирати. Они нису на супротним странама”, закључила је Газдић.
С друге стране, проф. др Драга Бојовић, иначе рођена Пљевљанка, говорила је о писмености из синхронијске перспективе српског језика. Ријеч је о посматрању одређених појава у српској језику које се дешавају у одређеном тренутку. На тај начин је, уз дијахронију – односно историјски развој српског језика, заинтересованој публици представљена комплетна слика о писмености.
Проф. Бојовић је направила преглед одређених појава у савременом српском језику, истичући значај писмености, али и наглашавајући да је могуће бити и те како писмен иако неко не зна да чита и пише јер је, како каже она, писменост везана за образовање људи, а то подразумијева да неко има образ.
Надаље, проф. Бојовић је говорила о комплексности правописа српског језика и изразила задовољство што се ради на његовом упрошћавању. Такође, указала је и на феномен дигиталне писмености, феномен родно сензитивног језика и случај прављења вјештачих конструкција које не препознаје лингвистика, али које имају утемељење у идеологији одређених друштвено-политичких покрета. Том приликом, она је навела примјер: родитељ/родитељка, родитељ 1 и родитељ 2, истичући да је у коријену ових случајева потреба да се уништи породица као најздравији сегмент друштва.
Такође, проф. Бојовић је апсолвирала однос младих и језичког система који обилује са пуно скраћеница, али и одсуство разговора.
“Млади данас најчешће одговарају са да и не. Нема образложења. Ти одговори су последица утицаја дигиталних технологија на дјецу. Ту имамо емотиконе, скраћенице, мијешање ћирилице и латинице, мијешање слова…”, саопштила је, између осталог проф. Бојовић, поручујући на крају да је савремени систем образовања претворио наставника у исфрустрираног админинстратора који мора да попуни безброј формулара, да одговара на питања, и слично, притом, занемарујући њихов основни задатак – како спровести образовање ученика.
