16/05/25
Поводом Дана словенске писмености, Народна библиотека „Стеван Самарџић“ приредила је предавање на тему: „Историја српског писма: ћирилица као вјековно писмо“. Предавач је била проф. др Јелица Стојановић, редовни професор Универзитета Црне Горе, на Филолошком факултету у Никшићу. Професорица Стојановић је истакнути лингвиста и научник, призната по свом преданом раду на очувању српског језика, његове традиције и културног идентитета, посебно у Црној Гори. Предаје Историју српског језика, Старословенски језик, Упоредну граматику словенских језика, Социолингвистику и Српску средњовјековну палеографију на Студијском програму за српски језик у јужнословенске књижевности Филолошког факултета у Никшићу.
Проф. др Јелица Стојановић рођена је на Дубрави (Шипачно), у Никшићу. Студије српскохрватског језика и југословенских књижевности завршила је на Филозофском факултету у Никшићу. Магистрирала је на Филолошком факултету у Београду, гдје је и докторирала и стекла звање доктора лингвистичких наука. Од 1991. године ради на Филозофском/Филолошком факултету у Никшићу, на Студијском програму за српски језик и јужнословенске књижевности. У звање редовног професора изабрана је 2012. године. Своје знање и искуство преносила је и ван граница Црне Горе, као лектор и предавач српског језика на Државном универзитету у Санкт Петербургу (1996–1998). Од 2004. ради као гостујући предавач на Филозофском факултету у Косовској Митровици, а од 2010. до 2017. године предавала је и на Богословском факултету у Фочи. Предсједник је Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, сарадник Института за српски језик Српске академија наука и уметности, члан је Научног друштва за његовање и проучавање српског језика, члан Одбора за језик Српске књижевне задруге, члан Одбора за нормирање и стандардизацију српског језика, као и члан Одјељења за језик и књижевност Црногорске академија наука и уметности.
Објавила је књиге: „Ортографија и језик Бјелопољског четворојеванђеља (13/14. вијек)“, „Српски језик између истине и обмане“, „(Социо)лингвистичка анализа стања у Црној Гори“ у коауторству са Драгом Бојовић, „Путевима српског језика и ћирилице“. Године 2016. објавила је књигу „Пут српског језика и писма“, у издању Плавог кола Српске књижевне задруге, а друго издање је објављено 2017. године. Књига је 2020. преведена на енглески језик. За ову изузетну књигу проф. др Јелица Стојановић је добила Награду за науку Вукове задужбине за 2016. годину. Професорица Стојановић је добитник националне награде „Капетан Миша Анастасијевић“ за очување српског језика, књижевности и културе за 2019. годину, као и добитник националне награде „Вук Караџић“ за резултате у области неговања српског језика и ћириличког писма међу Србима у региону и дијаспори. Да свој пут српског језика и писма наставља великим корацима, пркосећи свим странпутицама, потврда је и њена књига „Кроз српску језичку историју (лингвокултуролошки и лексичкосемантички прилози)“ објављена 2020. године у издању Матице српске Друштва чланова у Црној Гори и београдског Јасена. Осим наведених књига, професорица Стојановић је до сада објавила око сто педесет научних радова, стотинак стручних текстова, с учешћем на преко седамдсет међународних научних скупова. Њен научни и педагошки рад свједочи о истрајности, знању и одговорности, те с правом ужива углед једне од водећих научника у области србистике данас.
Предавање је отворила Бојана Ђачић, директорица Библиотеке, која је том приликом нагласила да је књижевно вече посвећено ћирилици, вјековном писму српског народа. „Ћирилица није само графички систем, она је симбол идентитета, истрајности и духовне вертикале нашег народа. Она је више од писма, она је свједочанство о континуитету једне културе и цивилизацијске припадности“, истакла је Ђачић, нагласивши да очување ћирилице није питање носталгије, већ одговорности према културном наслеђу.
На самом почетку свог излагања, проф. др Јелица Стојановић појаснила је публици начин на основу кога лингвисти дијеле писма на српско писмо и писма српског језика. Српско писмо је ћирилица, а писма српског језика су сва писма на којима је записиван српски језик, српска ријеч. Како се у основи глагољице, за коју се сматра да је индивидуална творевина Ћирила и Методија, налази круг и троугао, према мишљењима неких истраживача Ћирило и Методије су ликовним обликом слова настојали Словенима да пренесу суштину самог хришћанства које су примали. Круг као симбол бесконачности и троугао као симбол Оца, Сина и Светог Духа. Одатле и слово С у чијој основи је круг и троугао, из кога је изведено и Словени, словесност, истакла је проф. Стојановић.
У наставку предавања професорица је указала на прве глагољске и ћириличне споменике. Важан глагољски споменик је Маријино јеванђеље, одн. Маријино четворојеванђеље. Писано је на старословенском и глагољицом, настало је на српском језичком подручју. На основу овога се закључује да је српска редакција старословенског језика настала крајем десетог и почетком једанаестог вијека (кад је настало и ово Јеванђеље), као српскословенски језик који је имао дуг вјековни период трајања, на којем је написано много тога. Професорица је потом указала на сву љепоту Мирослављевог јеванђеља, једног од најљепших рукописа свијета. Свако слово из старословенске ћирилице је осмишљено одозго, свака црта је промишљена од Бога, сматра Стојановић, те тако је и свако слово имало своје име, и када се прочитају њихова имена добија се једна цијела прича.
Професорка је у наставку предавања истакла да најстарији споменици писани ћирилицом потичу с краја 12. вијека. Међу њима најважнији су „Повеља Кулина бана“, „Мирослављево јеванђеље“ и „Хиландарска повеља Стефана Немање“, српски споменици настали на три различита простора, Рашке, Босне и Хума, и ова три споменика спаја слово Ћ. Српски језик једини је од свих словенских језика који има ово слово, и за њега се сматра да је оно почетак српске писмености. Професорка је указала на сликовност самог слова које има крст и означава цркву. Истакла је да сви писани споменици који се данас налазе на простору Црне Горе, а некад су наслијеђени из различитих простора, носе предзнак Немањића. Један од изузетно значајних споменика је „Горички зборник“, који уз црквени дио има и изузетно значајан књижевни дио. Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори издала је фототипско издање „Горичког зборника“, што сматрају својим највећим подухватом. Говорећи о штампарству на овим просторима Стојановић је нагласила да је за српско штампарство изузетно значајан Божидар Вуковић Подгоричанин, за кога његов син Вићенцо каже да је најважнији и главни за српски језик.
У наставку предавања професорица Стојановић говорила је о улози школства у Црној Гори у задњих двадесет година и намјери да се српски језик назове црногорским, као и утицају који је такво наметање оставило на младе људе. Сматра да је неопходно да се ти уџбеници мијењају, између осталог и због њиховог сдржаја, који су пуни фалсификата.
На питање директорице Библиотеке које конкретно мјере држава и академске институције треба да предузму како би ћирилица престала бити питање традиције и постала стварни функционални носилац савременог комуникацијског и технолошког простора, професорица Стојановић је одговорила да то треба да се оствари кроз школски систем, учбенике, планове и програме. Иако реални проблеми постоје у плановима и програмима, највећи проблем је, сматра Стојановић, у називу језика.
На самом крају свог излагања проф. др Јелица Стојановић говорила је о тешкоћама и изазовима кроз које су прошли професори и студенти у вријеме када је требало укинути Студијски програм за српски језик у Црној Гори, али и истрајности и пожртвованости, као и сјајним успјесима које данас постижу.
Предавање је одржано 16. маја 2025. године у Читаоници Библиотеке.
