13/10/25
Историјске поруке у пјесничком руху
Тешко да се може говорити о постојању народске митске свијести у српској епици, прије Његоша. Његош је својим дјелом нашу колективну митску свијест довео до става саморефлексије – односно, буђењем косовског мита он постаје саучесник косовске драме, уздижући је на ниво завјета.
Књига која је пред нама, Прађедовска луча аутора Милуна Ђачића, већ се самим својим насловом опредјељује којем ће се привољети царству. У времену које са собом носи нарочито потискивање свега традиционалног и националног – српска епска поезија „на народну“, као што је наш аутор ствара – прави је духовни, културни и стваралачки подвиг. Та поезија је ослоњена на нашу класику, вуковску епику као, по општем и неподјељеном мишљењу, врхунац пјесничког и најрепрезентативнији израз српског духа. Прегршт пјесама окупљених у Ђачићевој новој збирци, посвећених Цркви и Светитељима, јунацима из разних битака за ослобођење Отаџбине и српског народа уопште, националним прегаоцима савременог доба, српским родољубима „без мане и страха“, значајан је допринос расвјетљавању историјских лагума, који све више подлијежу злонамјерним тумачењима дукљанско-монтенегринских идеолога који током протекле три и по деценије негирају, и настоје да потру цијелокупну историју, традицију и меморију Црне Горе. Надaхнуто афирмишући све оно што наш народ чини посебним, ова збирка пјесама Милуна Ђачића свједочи о ауторовој великој љубави према слободи, истини, правди, српском роду, Цркви. Ту су и пјесме посвећене савременим српским правцима из спортских дисциплина, који тако улазе у савремену поезију, као и пјесме о догађајима чији је учесник и свједок био сам аутор, и о нашим савременицима.
Тако се аутор потврђује и као пјесник-хроничар једног турбулентног времена у коме се на српски народ сручила груба сила и неправда диригована из западних центара моћи. Али, пјесник је свјестан да „без страдања нема васкрсења“ (и то тврди у наслову једне своје пјесме), чиме потврђује да његова поезија садржи и једну снажну религиозну компоненту.
Да би као народ опстали, Срби морају остати „Вjерни Богу и роду“ (како гласи једна Ђачићева пјесма на самом почетку ове збирке), односно завјетима својих предака, – то је основна поука и порука ове књиге. „Од времена Светог Саве, у вјери смо утврђени“, наглашава аутор, и кроз читаву збирку разграђује тезу да је оданост светосављу, као православцу српског стила и искуства, condition sine qua non, очувања нашег идентитета.
Ђачићеве пјесме из ове нове збирке свједоче да њихов аутор досљедно и креативно иде „путевима предака“ (како гласи наслов једне Ђачићеве пјесме), односно да слиједи магистралини правац наше националне идеје у чијој је основи светосавље, косовски завјет и Његошева национална мисао. За крај, уз препоруку издавачу да ову вриједну и занимљиву књигу објави и преда суду читалаца, наведимо и стихове аутора који репрезентативно свједоче о његовом увјерењу да српски народ непоколебљиво слиједи Христов пут – пут Голготе али и Васкрсења.
„И свагда је Србин Христов
сличан Божјим анђелима,
светосавску, прађедовску
носи лучу у грудима“.
проф. др Будимир Алексић
Понедјељак, 13. октобар у 19.00 часова
Читаоница Библиотеке
Добро дошли!