Ја не покушавам да опишем будућност. Ја покушавам да је спречим.
Култни роман америчког писца Реја Бредберија „Фаренхајт 451“ појавио се далеке 1953. године, а вријеме о којем говори још увијек није наше вријеме, јер се 2022. година у роману третира као протекла. Међутим, свијет у којем живимо препознајемо у елементима ове дистопијске фикције. Препознајемо га у оперативности техничког и технолошког подручја живота, а још више у њиховом отиску на свакодневни живот човјека.
Главни лик романа је Гај Монтаг, ватрогасац или боље – „ватрогасац“, јер енглески израз fireman има у овом случају скривена конотативна значења у сагласности са основном идејом дјела. Ватрогасци, онакви какве наше искуство препознаје, у поретку дјела припадају прошлости, и то далекој, тако да се дистопија пружа и уназад. Ватрогасци у роману су застрашујућа верзија својих претходника, унишитељи „обиљежених“ књига, теренски радници који свој посао обављају, рекло би се несташно, али у ствари са беспризорном страшћу.
„Лијеп је то посао. Понедјељком спали Милејеву, сриједом Витмана, петком Фокнера, претвори их у пепео, а онда спали и сâм пепео. То је наше службено гесло“, каже Монтаг на прагу сопственог преображаја који његова свијест још није регистровала, а који је поента дјела о којем говоримо. Ове ријечи говори седамнаестогодишњој дјевојци Кларис Меклелан, оличењу свега онога што професионални ватрогасац нареченог времена спаљује. То су књиге – најчешће класици, али то су и цијели свјетови у тим књигама, цијела једна галаксија или више њих. То је смијех и радост, лист са дрвета и његов мирис, дашак вјетра и разговор, куће и цијела природа, и на крају она људска, памтљива, која воли причу и обожава пјесму, она поготово.
Промјену у свијести главног лика аутор је најавио као нешто не баш очекивано, али не и немогуће: „Кроз топло-свјежу ноћ испуњену повјетарцем корачали су по сребрном плочнику. У ваздуху се осјетио дашак свјежих кајсија и јагода, па се Монтаг осврнуо и схватио како је то сасвим немогуће у ово касно доба године.“
Ипак је могуће. У наведеним реченицама, али и на неким другим мјестима у роману, осјећамо да дјелује енергија библијског подтекста дјела, подстицај на промјену себе и све оно што на том путу стоји као препрека. Разговарајући кратко са Кларис и гледајући њено лице које га је подсјећало на огледало, Гај Монтаг размишља: „Колико ријетко су људска лица преузимала и враћала натраг твој властити израз, твоју најдубљу уздрхталу мисао?“
Кларис је посијала сјеме сумње у смисленост живота какав води већина људи у Гајевом окружењу као и он сам који је „срећу носио попут неке маске, а маску му је отела ова дјевојка и отрчала преко травњака“. Од тог тренутка он напушта свијет у којем су живот од човјека преузеле институције, одржавајући се само физички под његовим окриљем. Док је још био под дејством инерције и властитих навика, добио је прилику да се суочи са мефистофеловском природом свог шефа који се знањем без истине, напабирченим из истих оних књига које уништава, обрачунава са сваком побуном у човјеку, а све градећи илузију разумијевања побуњености у побуњеном.
Марија Кнежевић
библиотекарка у НБ “Стеван Самарџић”објављено: 01.05.2019.