Ако се жели говорити о било ком ствараоцу, па и песнику, неопходно је поћи од два основна начела:
1) Да се рађамо са одређеним предиспозицијама,
2) Да смо израз времена и друштва у којем смо рођени и у коме смо стваралачки битисали.
Што се тиче првог начела уврежено је мишљење да се песник рађа, а не постаје. Као потврду таквом ставу навешћемо пример Јесењина као једног од највећих руских, а и светских поета, па и Добрицу Ерића као истакнутог српског песника. Ни један ни други нису били високо систематски школовани, а насупрот њима многи високо школовани песници нису досегли висину и дубину њиховог песничког израза и луцидности њихових стихова. О таленту песника Ратка Станимировића говорили су и писали рецезенти његових претходних збирки поезије. Од професора др Јована Н. Стриковића који је као поета и психијатар изрекао тврдњу да песник Станимировић „није ни свестан шта све зна“, дивећи се његовим песничким творевинама, а посебно песми „Его“. Ту су и мишљења песника: Драгана Колунџије, Радомира Андрића, Божидара Глоговца, Милице Јефтимијевић-Лилић, Драгана Ускоковића, Бојана Босиљчића и других који су похвално писали о Ратковој поезији.
Када је ријеч о другом начелу, да је песник израз времена и друштва у коме живи и ствара, неоспорно је да ће, како окружење, тако и време, природа, и друштвени односи неизбежно и значајно утицати на ствараоца. Та наша перцепција, доживљај околиша, формираће и наш узвратни однос према датом нам окружењу. Тако ће и сликар импресиониран лепотом пејзажа или пак модела, представити на платну доживљај и виђење те своје импресије. Леонардо је тврдио да насликати слику или написати песму је иста ствар само другачијим средствима. Генијални Његош, представљајући нам планетарни доживљај друштвене стварности, каже да је човек са нешто дара и виспрености „… бачен под облачну сверу…на земаљски сајам несмислени“. И Ратко нам даје у песми „Разговор у црвињаку“ своје виђење друштвене стварности, инспирисан свакодневним медијским изештајима о ратовима, пандемијама, криминалу, природним катастрофама, он исписује стихове:
„Да живимо у каљузи
то баш нешто ново није,
и о томе песник пева
има л’ веће ироније.
Али живот коцкар стари,
……….. предодреди,
о чем’ песме да се поје“.
Традиционална представа о песми и певању је знак радости, славља и животног оптимизма. Да би ту своју намеру осликавања друштвене збиље, песник нам указује на место догађаја али додаје и потенцијалне могућности где актери сагледавају и предосећају слутње бољег живота. Дајући актерима догађаја улоге Сина као прозорљивог оптимисте и потенцијалног носиоца прогреса, жељног да мења све постојеће, чак и боравиште. То код Оца разбија учмалост и летаргију и већ почиње и сам, дивећи се синовљевим идејама, да сања и прижељкује све те потенцијалне могућности. Тај обострани оптимизам траје све док синовљева маштарија не стигне до суштаственог питања:
„реци тата свом јединцу
Зашто баш у калу гмиже?“
Враћајући се из маштарија у суштинску стварност коју ни отац није бирао ни изабрао него инстинктивно се прилагодио и наставио да преноси онај импулс живота који му је Творац само њему знаним разлогом подарио. Уз тај животни дар нужно је било да се нађе и тај импулс самоодржања и одбране која нужно укључује и агресивну компоненту самоодрживе довољности. То песник осликава следећим стиховима:
„и затечен у бунилу
патриотска мис’о блесну:
Ово нам је родна груда!
поносито отац кресну.“
Желећи да сину пренесе дичну гордост самољубивог родољубља. Међутим, „Просвијетљен, у тренутку, кад дечију спази тугу“, да би покајнички и шапатом рекао: „Оштар тон је, сине, вапај, кад могућност немаш другу”. Ово је још једна потврда да свака тескоба и немоћ нужно рађајy агресију у инстинктивној борби самоодрживог животног постојања, које је Велеумни Креатор вешто и сврсисходно уплео свим животно обдареним јединкама.
У даљем осликавању свакодневнице ове зачудне екуменске, „грдне мешавине“ песник нам у песми „Гризодушје“ предочава да је агресија својствена свим бићима па и боговима који ту укључују и освету, за неверицу у Божију свемоћ и свезнање, које „богови“ здушно и претећи заговарају. Ипак би било адекватније рећи да се ту ради о „богочовеку“ и онима који се тако осећају и представљају. Универзални Ум их је обдарио маштом и охолошћу и без обзира што су немоћни да докуче и спознају каквоћу и својства Универзума и његове креативне законе универзалног Ума, почињу и дају себи као (хомо сапиенсу) са свим људским слабостима звања и титуле „богочовека“ или самих „Богова“. То песник и разматра у моменту поимања освете код Врховног Бога када један од богова своју тврдњу веродостојно поткрепљује доказом да богови заједно са Врховним Богом нису свезнајући. За тај свој застрашујући подухват бива „награђен“ осветничким и вечитим „даром“ који се и данас спомиње као Танталове муке. Та своја виђења и разматрања „Божијих поступака“ Ратко износи и у другим песмама као што су „Истиница“ или „Теодицеја“. У песми „Истиница“ песник нам настоји скренути пажњу да су наша сазнања о Универзуму или пак о Божијој творевини, фрагментарна, сићушна, скоро ништавна. Круцијална знања нису у човечијој моћи, несхватљива су како временски тако ни просторно. Како је то генијални Његош изразио у стиховима док осматра небески свод: „али га је творац украсио велику нам књигу отворио да твар слави творца и блаженство ал’ да човјек на ње листу чита ништавило прекомјерно своје?“ Док геније сагледава људско ништавило пред грандиозним делом Творца, (који је можда и створио људско биће да би имао ко да се диви његовој моћи и творевини) дотле неки овоземаљски „богови“ тлачењем, отимачинама и преварама, себе проглашавају свезнајућим и безгрешним, убеђујући нас да је једино исправно оно што они одреде као правило и закон, чак и обраћање и молитва заједничком нам творцу. Песник и насловом песме „Теодицеја“ прозива теологе и филозофе који Бога представљају као опште и апсолутно добро, то јест Љубав, да објасне постојање зла, кога признаћете није мало. Завршни стихови ове Раткове песничке творевине огољују његово интимно признање и страховање, а они гласе: „страх ме Боже шта раде богови“.
Сагледавајући глобалну екуменску стварност из свог социолошко-филозофског угла, праћењем медијске слике и јавна гласила, песник тај свој утисак осликава и у песми „Луда кућа“ у којој завапи: „Узалудне варке, домишљај прегнућа, све је илузија, свет је луда кућа“. У песми „Балада о петлу“ јасно се осликава утицај и моћ медијске пропаганде владајућих структура. Све оно што излази из оквира пропагандних намера у замагљивању друштвене стварности, мора се по хитном поступку најстрожије санкционисати. Тако се одржава медијски мрак, строго пазећи на сваки „гласни искорак“ неустројених појединаца. Ту своју даровиту проницљиву анализу песник наставља и у песми „Вођа“ где на сликовит и веродостојан начин даје, не само карактеристике и виђење вође, него нам врло успешно дочарава самог вођу, како он у својој егоистичкој машти сам себе доживљава у нарцистичком огледалу својствено свима који се занесено опију самољубљем.
Сва дешавања су плод и одвијају се у оквирима датих историјских околности. Знајући колико су ти контексти суштински битни, песник настоји да их што аутентичније ослика, а тиме и допринесе лакшем и бољем разумевању датих догађаја, ствари и процеса у одвијању историјске стварности. Историчари су склони да своје тврдње представе као једину и аутентичну истину засновану на сведочанствима и документима. Поезија је, ипак, дубљи и суштаственији сведок догађаја. Узимајући у обзир наменски карактер докумената, као и лажних сведочења најчешће из користољубља што историја зачудно и прећутно зна да занемари. Као пример поетског сведочанства најбоље је подсетити на заклињање мајке Јевросиме сина Марка: „Немој сине говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“. Или други пример такође из епске поезије где победник из двобоја изговара: „Јао мени до Бога милога ђе погубих од себе бољега“.
Поезија осликава и психичко стање актера и непосредних саучесника процеса и догађаја. Зна то добро Ратко зато и наглашава у песми „Историја“: „Свако прича своју, а прича је иста“.
Велика је разлика између наметнутог схватања стварности и онога што перципирамо, прихватамо и саосећамо као истину. Врло је тешко, чак и опасно, видети оно баш „нешто“ што други нису кадри да виде. Поготово ако им на то што видиш и осећаш покушаш указати или чак приближити, не очекуј присно саосећење и сарадњу, него љутњу и бес, зачињене са перфидном нетрпељивости. То најбоље потврђује и ломача „велеумног“ владајућег мишљења за онога коме су на самртном одру биле задње изговорене речи: „ипак се окреће“. Саосећа песник и ону тврдњу мудрог Паскала: „Лични утисак је једини критеријум истине“. Целокупна историја препуна је примера окрутне свирепе нељудскости, што је песник адекватно спознао и на то указује својим стиховима: „и нико од мојих с оба ова света, не набаса поље којим правда цвета“.
Оно што је евидентно из песниковог аутентичног песмовања, песник је суровост и преварно сведочење доживео у најранијој фази детињства, а такве су ране најдубље и најболније, и што је најгоре, никада се не дају зацелити, од њих остају вечити, трајни и тајни ожиљци. То нам је песник посведочио у песми „Ожиљак“, где као трогодишњи дечачић оплакујући згажено пиле буде оптуженички набеђен од актера недела да је он то недело починио, наводећи за сведоке своју браћу који потврђују нечасну изречену и нељудски креирану лаж.
Болне ране из младости ране, нису обесхрабриле поету де се храбро и предано бори и хвата у коштац са животним искушењима, схватајући да поред физичке снаге мора се паралелно и предано радити на духовном уздизању и на „сазревању душе“. Схватио је Ратко да у надрастању и решавању животворних зађевица и проблема поред борбеног духа неопходна и ментална снага која се најуспешније напаја на традиционалним извориштима народног духа: пословицама, досеткама, анегдотама, узречицама… Једна од тих мудрости које је Ратко очито прихватио, да је смех лековит за многе животне недаће и проблеме. „Смех је за све лек, а ниједан лек не може заменити смех“.
Потврду тог свог запажања сретао је и код свог узорног песника, чији стих гласи: „Ништа љепше нема на свијету, него срце пуно веселости“. Прихватајући то као једно од „животних начела“ песник се вешто поиграва са животном збиљом, у луцидним илустрацијама и карикатурама, а и тако што у своје песничке домишљаје вешто поетски уводи мотиве из басни. То ће бити илустровано са пар примера: поред већ спомињаних „Баладе о петлу“ и „Разговор у црвињаку“, у песми „Сличе-личе“ песник каже: „Те дивне куце и маце, пастуви, овнови, краве, очовеченим ликом многе забуне праве, … ко је у чијем телу, да л’ неко измеша главе“. Да би у завршним стиховима те песме поставио себи, а и нама, његовим читаоцима, загонетно питање: „Како се одабир врши, који ту закони вреде, ко се у чијем лику спасава сопствене беде?“
Ратко се стихотворно наставља да игра и у поеми „Поскок и Шарка“ сликовитим описом догађаја где каже: „Крај шумарка на пропланку, кибицује поскок шарку“ … не излажући их жестоком сукобу што би било за очекивати, пошто се срећу најљуће отровнице ових простора, песник их врло вешто уводи у нежна обострано прихваћена еротска заводљива удварања. Где поскок у свом том вртложном страсном заносу придаје и извесну дозу опреза и рационалног расуђивања, дозирано и самоконтролом. Станимировић у својим стихованим баснама иде још даље дајући одговор на ону чувену народну тврдњу: „воле се као пас и мачка“. Он у својој песми „Виспреност“ показује како досетљива и виспрена „мачка“ може и свог вечитог, крвног непријатеља, претворити и придобити у веома пожељног и страственог љубавника.
Све те Раткове неоспорно веште песничке конструкције јесу мудри филозофско-социолошки као и поетско-психолошки одговори на наше Привиде и Обмане које су нам и те како потребне за наше сопствене Илузије, неопходне нашем значајно егоцентричном бићу, животворног нимало једноставног овоземаљског опстајања.
У песми „Замка дуговечности“ песник нам васпитно осликава домен самољубља, које нас истина може довести до најдубље старости, а које нас истовремено „дарује“ губитком објективног саосећања према свима па чак и према сопственом породу. Баба која је већ сахранила већи део сопственог порода на вест о смрти још једне ћерке хладнокрвно констатује: „времна је и била“. Што би савременим речником било казано: па и била је довољно стара за такав нужни чин.
Овим Ратковим песмовањима и проницљивим запажањима о старости и „замкама“ дуговечности треба свакако додати (скренути пажњу на) антологијске стихове његове песме „Максимум“ где песник заједљиво исказује своје виђење људских потенцијалних домета и могућности:
„А, ево, јутрос јасно видим,
животне игре подло лице:
Старост је максимум свих прегнућа
ако надмудриш друге убице“.
Лако је уочити да песник врло оштроумно и суптилно уочава како специфичности друштвених појава тако и карактерне особине и одлике личности, што је поред природне надарености плод и његових основних студија, не умањујући ни утицај средине у којој је поникао, напајајући се на кодексу Његошевог узорног дела, као и на „Примјерима чојства и Јунаштва“ Марка Миљанова.
Захвалност и љубав према завичају одгонетамо како у насловима његових песама тако и у лексици и локалним изразима које песник употребом и коришћењем жели сачувати од заборава, пред најездом новотарија надолазећег нововременог жаргонског изражавања и комуникација.
Стихови који изражавају песникову оданост према родитељима и родитељству је нешто што је завидно и примерено. Зато ваља указати на њихову бројност, а и на један који дотиче сами врх лирског израза. А он гласи: „Светиљке су многе угашене, ал’ још светли моја стара мајка“. Говор о овом песнику, (као и у свим другим пословима), најбоље се обави ако се крај и почетак ваљано повежу, спoje и доведу у јединствено сагласје и сазвучје. Зато ћемо се вратити на почетне стихове овог изванредног четворокњижја, које започиње песмом „Траг“ које песник дарује и оставља свом потомству, а стихови гласе:
„Па да ме само по светлу памти
ваша дечија душа блага,
и да од оца не остане
никаквог другог земаљског блага“.
Песник је у свом тиховању, очито помирен са ставом оног узорног песника, да је живот САН, па и он своју песничку душу подгрева оптимистичким надањима и сновима, што сведоче и његови заветни стихови у песми „Надање“, а који гласе:
„Земаљски дани док теку
у нама нада тиња,
од снова чежња ткана
да једном постане збиља“.
Загазио је Станимировић у живот из родног му Збљева (коме не успе да одгонетне етимологију) и као Ђ. Јакшић примети испред себе две стазе: „Једна с’цвећем, друга с’трњем“. Смело верујући у Ђурине речи и у своје „гвоздене ноге“ одабра стазу са трњем. „Идем трњем да се врнем“. И остави цвећа стазе, којима је нога мека…
Газећи том „одабраном“ или судбинском стазом срео се са М. Ракићем и признао му:
„Упознао сам живот
и невоље праве,
и јулијске жеге
и студене ноћи“.
Ракић му одговори (онако како је Он господски умео):
„О како те жалим,
гле сузе ме гуше,
оличена судбо,
свих живота редом…“
Срео је изгледа и А. Ковачића који му, у мимоходу негде, у „регистратури“ дошапну да је: „живот вир, а наше жудње, пјене од слапа, то је раскорак, између надања и остварења“. Схватио је Ратко да се живот одвија у тој његовој „Чеврнтији“ исто као у „Вртлозима“ на које је набасао још пре два и по миленијума код Епедокла који је покушавао још тада да одгонетне животни смисао, а као сведочанство оставио нам песничке записе: „О устројству света и људској судбини“.
Можда је најбоље закључити причу о песништву Ратка Станимировића констатацијом да није лако пребројати, а ни разабрати све мудрољубиве и благодатне поруке које нам овај песник-филозоф предочава, разоткри и подари. Зато ћу се позвати на ону познату Хераклитову тврдњу: „Очи и уши су лоши сведоци, ако ти дух није образован“, да би могао на адекватан начин ишчитати ове упитно космогонијске версе, неоспорно домишљате, тајновито загонетне, а надасве са луцидно одабраним насловима, како песама тако сваке од ових збирки, које опет на неки волшебан начин сачињавају једну јединствену даровану стихотворну тетралогију.
Окончаћу ово фрагментарно аналитичко разматрање поезије Ратка Станимировића илустровано стихотворним питањем из његове песме „Мелем биље“, које песник упућује како својим најмилијима, тако и свим читаоцима, а прожето је интроспективном зебњивом запитаношћу које гласи:
„Како надрасти вријеме вучје,
к’о мелем биље планину што је…“
Тако да искрено препоручујем пажљиво ишчитавање ових песничких записа, везаних дубоко са народном лириком, а у духу савременог сензибилитета, упућених ка пробирљивим, обазривим и образованим читаоцима добре ововремене поезије.
У Београду,
27. 10. 2023. године Доц. др Марија Маљковић
