18/08/26
У Народној библиотеци „Стеван Самарџић“ приређено је књижевно вече посвећено стваралаштву Саладина Дина Бурџовића. О његовом обимном и жанровски разноврсном опусу говорили су књижевник и новинар Влатко Симуновић и директорица Библиотеке Бојана Ђачић, док је аутор говорио о свом стваралачком путу и публици читао изабране пјесме.
Дино Бурџовић рођен је 1968. године у Бијелом Пољу. Гимназију је завршио у родном граду, а књижевност је студирао у Београду и Никшићу. Од 1999. године живи у Офенбаху, у Њемачкој. Пише поезију, прозу и драме, а његови радови заступљени су у више од педесет антологија, заједничких збирки и зборника. Превођен је на албански, мађарски, пољски, бугарски, македонски, словеначки, турски, француски, руски и њемачки језик. Добитник је бројних књижевних признања за поезију, прозу и драмско стваралаштво, међу којима су награде „Ратковићеве вечери поезије“, „Златни пјеснички прстен“, „Исак Самоковлија“, „Ћамил Сијарић“, „Момчило Настасијевић“, „Ристо Ратковић“ и „Хусеин Башић“. Почетком 2022. године уручена му је и Награда „3. јануар“, највеће признање Општине Бијело Поље.
Посебан значај овом сусрету дала је Бурџовићева веза са Пљевљима. Обраћајући се публици, аутор је истакао да је управо у Пљевљима све почело, јер је његова прва збирка поезије „Хроника непознатог“ објављена 1990. године у издању Међурепубличке заједнице за културно-просвјетну дјелатност. Његов долазак у Пљевља зато је представљао повратак граду у којем је започео његов књижевни пут.
Говорећи о стваралаштву Дина Бурџовића, Влатко Симуновић истакао је да његов књижевни глас настаје на пресјеку интимног искуства, породичне трауме и историјских потреса. У његовим дјелима историјска грађа није сама себи сврха, већ постаје основа поетске конкретизације и претвара се у симболичко искуство. Нарочито је указао на изразиту документарну димензију Бурџовићеве поезије, наглашавајући да се пјесник не задржава на пуком навођењу историјских чињеница, већ их преображава у универзално свједочанство о људској патњи.
Симуновић је указао и на Бурџовићеву способност да у свом дјелу повеже колективну судбину са личном потрагом за идентитетом. Његова поезија настаје из искуства човјека који осјећа противрјечности савременог европског свијета, али чије пјевање не завршава у апсурду и безнађу. Она посједује снагу да допре до средишта људског бића, успостави комуникацију са читаоцем и подстакне га на преиспитивање.
Према Симуновићевим ријечима, Бурџовић је пјесник отпора који је имао храбрости да се служи властитим разумом и да се супротстави истинама које намећу центри политичке, државне и економске моћи. Његово пјевање извире из револта према свијету у којем човјек и његова слобода све чешће постају подређени различитим облицима моћи. Ипак, та поезија не одустаје од човјека, већ се обраћа онима који ће имати довољно храбрости да, слиједећи разум, користе и властито срце.
Симуновић је нагласио да су стих и реченица код Бурџовића облици отпора забораву. Као један од најснажнијих примјера издвојио је пјесму „Осмијех Јасмине Ахметспахић“, у којој се лично суочавање са трагедијом уздиже до општег искуства бола и страдања.
Поред историјске и документарне линије, у Бурџовићевом стваралаштву развија се и снажна интимна димензија. Љубав код њега није приказана као склад и смирење, већ као конфликт, опсесија и унутрашњи раскол. Његово стваралаштво, закључио је Симуновић, посједује снагу да допре до средишта људског бића, успостави комуникацију са читаоцем и подстакне га на преиспитивање.
Директорица Библиотеке Бојана Ђачић представила је књигу „Брус Ли је умро у Бијелом Пољу“, истичући да је ријеч о прози која од фрагмената личног памћења, породичне историје, градских легенди, дјетињства, младости, идеолошких заблуда и каснијих животних отрежњења гради књижевни портрет једног града и једне генерације.
Она је указала на то да необичан и провокативан наслов књиге носи један од кључева за њено разумијевање. Брус Ли у Бурџовићевој прози није само филмска звијезда већ припада митологији једног одрастања и колективном памћењу генерације чије су дјетињство обиљежили његови филмови, фотографије и дјечачке игре. У овој књизи једно дјетињство постаје прича о граду, један биоскоп слика епохе, а један дјечачки идол знак времена.
Говорећи о структури књиге, Ђачић је нагласила да пред читаоцем није класично линеарно приповиједање, већ мозаик чији је основни материјал сјећање. То сјећање није једноставно враћање прошлости, већ њена књижевна реконструкција након протеклих деценија, нестанка блиских људи, промјене градова и распада државе.
У средишту тог памћења налази се Бијело Поље, приказано без идеализације и сентименталног уљепшавања. Бурџовићево Бијело Поље понекад је сурово, сиромашно, провинцијално и оптерећено малограђанштином, али управо начин на који му аутор замјера открива колико му дубоко припада. Завичај у овој књизи није само географски простор, већ скуп укуса, мириса, говора, улица, кафана, биоскопа, слика Лима, школских ходника и успомена на људе који више нијесу ту. То је оно што човјек може физички напустити, али не може иселити из себе. Као најзначајнији сегмент књиге, Ђачић је издвојила лик мајке. Посебно се осврнула на дио у којој мајка скида златне минђуше, ношене више од двадесет година, и даје их сину да их прода како би купио жељени џепни сат. Дјечак, суочен са величином њене жртве, одустаје од своје жеље и враћа јој минђуше. У тој епизоди, лишеној великих ријечи и патетике, сабране су љубав, сиромаштво, достојанство и морално сазријевање. Зато мајка у Бурџовићевој прози није само лик из прошлости, већ мјера свих каснијих вриједности.
У излагању је било ријечи и о односу појединца према идеологији, као и о искуству генерације која је одрастала окружена симболима социјалистичке Југославије. Причом о првој пјесми коју је покушао да објави, а коју је требало прилагодити државном празнику и званичној идеологији, Бурџовић отвара питање слободе стварања и права писца да не пристане на задате теме и директиве. Његова реченица да човјек може лагати свугдје, само не у поезији, издвојена је као једно од основних начела његовог стваралаштва.
Посебна пажња посвећена је језику и хумору Бурџовићеве прозе. Његов приповједачки глас спаја књижевни језик, жаргон, локални говор, политичку пародију, црни хумор и лирске пасаже. Хумор у овој књизи није само средство забаве, већ начин одбране од сиромаштва, губитака, пропалих идеологија и емигрантске усамљености.
Ђачић је закључила да „Брус Ли је умро у Бијелом Пољу“ има вриједност алтернативне хронике, не хронике великих датума, државних одлука и историјских побједника, већ обичних људи и њихових судбина. У њој о једном времену свједоче биоскопске карте, школске клупе, кафане, сиромашни станови, мајчине минђуше, неостварене љубави, локални чудаци и градске легенде.
У завршном дијелу вечери Дино Бурџовић читао је пјесме „Мајчинство“, „Велика“, „Бициклима по Офенбаху или Молитва за једног Јеврејина“, „Диоба“ и „Ко је заправо био Дане Балканац“. Својим непосредним и аутентичним казивањем приближио је публици различите тематске токове свога пјесништва, од интимног и породичног искуства до завичајних, историјских и универзалних питања људске судбине. Његовим повратком у град у којем је објављена прва књига симболично су повезани почетак једног значајног књижевног пута и његово вишедеценијско стваралачко трајање. Књижевно вече показало је да Бурџовићево дјело, и у поезији и у прози, почива на потреби да се од заборава сачувају човјек, завичај, мајка, генерација и вријеме. Бурџовићева књижевност прошлост не уљепшава нити јој подиже споменик, већ јој враћа људска лица. Управо зато она постаје више од прич, постаје памћење.
