V.B.Z. Загреб, 2008.
04/06/25
„У вашој властитој свијести и тијелу лежи величанствена прича испуњена драмом, патосом, хумором, интелигенцијом, фантазијом и чињеницама. Није мања од приче читавог свемира, посебице његова стварања, трансформације и коначне сврхе. И док већина прича захтијева засебног слушатеља и приповједача, у вашој су причи слушатељ и приповједач једно. То што ви себи причате причу – причу која укључује вас – заправо наглашава да без вас не би било ни свемира!“
Ф. А. Вулф
Мисли и записи Фреда Алана Вулфа, америчког теоријског физичара специјализованог за квантну физику и однос између физике и свијести, одабрани из његових књига и интервјуа и обједињени у овој публикацији, заинтригираће читаоца на један посебан начин и довести у питање његов однос према ономе што је сматрао једином стварношћу. Обједињујући једну философску поставку о фантастичној сврсисходности свемира и човјека као круне у њему, и основних постулата квантне физике захваљујући којој је друштво двадесет и првог вијека ту гдје јесте, познати физичар нам нуди аутентичан философски поглед, који ће довести у упитаност наша досадашња убјеђења. Кроз засебна поглавља као што су: квантна физика, моћ мита, учинак проматрача, свемир-у-вама, принцип комлементарности, паралелни свемири, сјећање, узрок и посљедица, смрт гријех очај, и друга, аутор ће бацити једно сасвим ново свјетло на човјека као микрокосмоса.
Квантни свемир у коме живимо, и захваљујући коме „живот поприма нове визуре“, медијум је из кога поставља један нови херменеутички однос према свим аспектима људског живота, размишљања и бивања у свијету.
Вулф сматра да је највећи научни проблем с којим се суочава култура 21. вијека однос између свијести и тијела. Из овог дуализма, који физичар настоји превладати основним постулатима квантне физике, препознајемо исконски философски дуализам духовног и тјелесног, идеалног и стварног, материје и њене форме. Квантна физика је изванредно откриће које нам, по мишљењу аутора, пружа нове метафоре за разумијевање животних искустава. Те метафоре нам говоре о нечем посве другачијем од онога што видимо у свијету, између осталог „о чудним преклапањима стварности и објектима који се налазе на два или више мјеста у исто вријеме“.
Међутим, квантна физика нам не омогућава само нове увиде у стварност која нас окружује, већ и у наше мјесто у њој, мјесто које као мислећа и осјећајна бића можемо видјети на посве другачији начин, а потом утицати и на сам однос према стварности. Стога се однос свијести и стварности, то јест ума и материје, налази у самој сржи Вулфових разматрања. Он ова два феномена проматра као нераздвојна, и уводи немогућност њиховог засебног постојања., што је својеврсна демистификација увријежених посматрања. Тако стварност „није само физички свијет; она је однос свијести са физичким свијетом који ствара перцепцију стварности. Не постоји стварност без перцепције стварности.“ Човјек добровољно пристаје на ту заблуду да је све онако каквим га видимо, и у тој скривености од суштинског бића налази се, по мишљењу аутора, дубока тајна постојања самог универзума.
Аутор нам у књизи настоји указати и на тајну саме креативности, коју је немогуће замислити без ослобађања од одвојености, без једног суштинског увида у јединство свега бивствујућег и свега могућег. „Креирати, то је главни план свемира. Креирање, ипак, поставља цијену своје слободе … Тако је то – ум и материја не могу бити истински одвојени. Ум је нада материје. Функција материје је међудјеловати, а тиме и корелирати (градећи тако нове структуре) са свемиром – штавише градити свемир сам. Функција ума је раскинути те исте структуре, анализирати и декодирати тајне природе, истражити и креирати или поново креирати нове структуре. Свемир се мора креирати. Ум је креатор.“
Како бисмо боље разумјели саму концепцију Вулфовог учења, превасходно се морамо осврнути на питање „собства“, на начин како себе видимо у свијету и односу према другима. Атор нам жели указати да слика коју градимо о свијету и другим људима зависи од својеврсне интроспекције, те тако све оно што видимо „тамо вани“ огледало је наше властите личности. Позивајући се на принцип комплементарности који тврди да начин на који гледамо одређује начин на који видимо, тј. ако исту ствар погледамо другачије и видјећемо је другачије, аутор нам указује на својеврсни избор који имамо у свему што радимо.
Феномен времена у Вулфовим опсервацијама добија једно посве другачије тумачење од оног уобичајеног. Он пориче разлике у темпоралности догађаја, јер је „вријеме као искуство по себи безвремено“. И када нам се чини да ми заправо свједочимо тај ток и ход времена, ми заправо посматрамо ток наших мисли и перцепција. „Све што постоји, јест, бијаше и бит ће. Ствари не пролазе с временом. Сваки тренутак остаје.“
Самом својом концепцијом и поруком коју носи књига ће читаоца избацити из уобичајених херменеутичких оквира и понудити један нови начин читања стварности.
Софија Јеловац, виша библиотекарка