14/10/24
Поетика антрополошких и онтолошких истина
Више је него сигурно да је пјеснику Ратку Станимировићу, редовно филозофско образовање било недовољно у спознаји човјека као бића које мисли, и зна да мисли! Није био задовољан ни оним знањима из филозофске пропедевтике, која имају амбиције да објасне шта уствари јесте овај свијет, свијет homo sapiensa? Није му ни наука уливала неко велико повјерење, чије законитости нијесу могле пролазити неопажено кроз његов филозофски дискурс. Кроз његово Сито и решето!
Зато се Ратко Станимировић упутио у Поезију, да покуша да нађе све то тамо, а којој је његов ментални хабитус припадао својом раскошношћу, и својом мисаоном слободоумношћу; тамо гдје је и крај и почетак знању, сагласно са оним познатим Хераклитовим исказом, афористичким фрагментом, да знање није исто што и сазнање. Зато ова инверзија, редослед о крају и почетку знања, није случајан, нарочито не након овог Хераклитовог исказа, тј. већ поменутог фрагмента! Тако је Станимировић усидрио своју мисао тамо гдје јој је било најудобније и најкомотније, како би дао свој допринос и науци и филозофији, а посебно свом пјесничком јату. Зато су, његова пјесничка мисија, и мисао и визија, бар за јоту истинитији, јер јој се не може, у његовом присуству, провући истина коју би филозофија и наука могле, појединачно, па и заједно, подметнути пјеснику оваквог психолошког статуса!
Сигурно је да ни филозофија, и наука заједно, нијесу могле изаћи у сусрет чувеном физичару Хајзенбергу, који је обавијестио учени дио свијета, да оно што је он ВИДИО није успио описати, јер није могао, за оно што је видио, пронаћи одговарајуће ријечи, зато је ријешио да стихом тј. Пјесмом и њеном метафором саопшти свој налаз!
Ево како је пјесник своје Снохватице Неспокоја лијечио, превазилазио, јер он зна добро да је, како каже Аристотел задатак душе у Превазилажењу! Он није морао бити при себе (употребљавам архаичну ријеч, љепша је а и истинитија за синтагму снохватица) кад их лијечи Новим Снохватицама, по оној: клин се клином избија! Ево једног тако чврстог доказа! И као филозоф он трага за Правдом, тражи је, негдје се ваљда затури кад треба, али нажалост ње нема на помолу ни прошлих, а изгледа, како ствари сада стоје, ни следећих еона, ако прије тога све не оде у сурдурлук онако како се очекује! Ево Пјесника, свједока од ока, превазишао је истину новом Снохватицом, са свега два стиха!… И нико од мојих с оба ова света, не набаса поље којим правда цвета! …Покажите прстом, или умом, поље на које Правда цвјета! Да би био јаснији и експлицитнији и Историји ударио не мали шамар, а онако узгред и самој Правди, пјесник са тугом саопштава своју пјесничку истину, која као таква, лако али не олако, стоји на сиугурнијим ногама, и нема наговјештаја да је неки локални или општи вјетар, олује помјери а некмоли сруши! Ево тих ријечи које дјелују чврсто и претенциозно, дакле сигурно и непогрешиво: Свако прича своју, ма прича је иста, она пре потопа, „друга” после Христа! Правила су јасна и кристално чиста, али Пилат с руљом и сад сања Христа! Кажимо, ако има нешто да кажемо! Ево ја хоћу да прозовем са ове велике пјесничке Позорнице и још једног Пљевљака Милка Грбовића који опомиње, упозорава у својој антологијској пјесми Исповест Пилатова коју би требало да научи напамет сваки онај који се бави људским судбинама, умјесто оне memento mori која је дуго висила изнад глава оних који тешко подносе искушења! Мало су два Пљевљака за оволико много Пилата, Пилата је данас у нас и туште и тма!
Све ове антрополошке чињенице Ратко Станимировић доживљава церебрално, дакле, болно, јер није имао довољно маневарског простора у коме се налазе антиподни садржаји живота који би га умирили! Он није шминкер постојеће стварноси, нити пак њен еуфемистички тумач. Он као филозоф, наравно, добро зна да су на том мисаоном и интелектуалном попришту губили своје ратове многи умови, не због незнања већ због страха да саопште истине које су вјечне и као такве непроменљиве, иако су до краја апсолвирали Променљивост за једину непроменљивост. Али то ништа не значи јер су све филозофије изван ове биле неморалне, како то у свом тону саопштава Ниче, тај светац у обичном животу, и односима, а који је у језичкој суровости налазио истину.
Лирским заносом пјесника и филозофа Станимировића, господари епски дух, онај дух, који је тако срочен, као највећи и непревазиђен њен супстрат: никоме не заобићи истину, чувајући му на тај начин достојанство! То је оно из Библије: да нас једино Истина може ослободити свих невоља овога свијета!
И сам Ратко тако мисли, па како мисли он и пјева, прецизно, искрено, у сазвучју са својим емоционалним стањима, у која је себе доводио, уз ризик патње као ознаке правога живота, улажући себе цијелог у поетски естетизовану слику! Ратко Станимировић није атеиста, али ни од оних Вјерника који ћуте пред злом и пред Богом. У својој пјесми Теодицеја он је до краја озаконио свој став, и о Богу и о боговима! Став који се памти као такав! Ево шта у тој поетизованој причи каже пјесник у акордима своје пјесме: … Саваоте, шта ли то науми кад зањиви звјерад у прашуми, ничу зуби, канце и рогови, страх ме Боже шта раде богови. И даље не знам коме је пјесник упутио ову следећу строфу: Скројени смо по небеском лику, да мисију вршимо велику, дрхти лишће родослов дрвећа, злог корена плоди се несрећа!
Кад смо већ код Теогенезе да завршим своју причу афористчким исказом Филозофа Слободана Томовића који је у свом дјелу, јединственом и по енциклопедијском садржају и обиму, искључиво филозофским дискурсом дао 5000 одговора: 5.000 Вриједносних судова међу њима је и Хесиодова Теогенеза: Прва теогенеза је указала на династички слијед богова. Уран, Кронос, Зевс.! Људи су их опонашали! Много је оних који чекају Правду! Божији судови ће имати пуне рука посла!
Има једна збирка пјесама Ратка Станимировића чији је посве оригиналан, симболичан, симптоматичан и сугестиван наслов; зове се Аурорине благовијести, не без великог разлога и једна и друга ријеч, као симбол или већ не знам коју бих сугестивнију ријеч употријебио да бих апострофирао Наслов: као sui generis феномен! Баш тако!
У биографији аутора стоји да је рођен на селу, да је у том амбијенту одрастао у здравој средини, да отуда све своје носи са собом, а да је један комплекс, ма не комплекс, него један условни рефлекс стекао који се у обичном жаргону у крају одакле долази Станимировић зове Чобанска навика: рано лијегање (одлазак на спавање) и рано устајање. (по оној домаћој, за тај узраст: ако оћеш-оћеш, ако нећеш јопет оћеш). Навика је једна мука, а одвика триста мука каже еонско искуство! Стигосмо до одговора одакле наслов, а потом слиједи које су предности ове навике, запитаће се многи! Мој одговор на своје постављено питање! Наука која се бави одрастањем дјеце, васпитањем потомства то добро зна, али та иста наука не смије да то уведе у свој предмет. Цивилизација се насукала, пред таласом Глобализације и на зло је навела себе саму, нашла се на беспућу не толико својом кривицом, колико, ипак, својом заслугом! Прећутати зло исто је што и чинити зло! Слатка мама, ма би на Удицу пише у нашем Светом писму, Горском вијенцу! И тако се нађосмо у живом блату, да ли ће бити крај са ужасом, или ужас без краја видјеће они који претекну! Као саучесници одговорни смо, јер смо у себичном статусу преживјели први удар! И остали на климавим ногама! Ова збирка пјесама својим садржајима, истинама, филозофски-поетизованим тоном уводи нас у бестраг, у тумарању тражења излаза који се од нас удаљава сразмјерно нашим заблудама у стварности исказа познате дјечје поезије: Коларићу Панићу…
Није нимало чудно, да се баш у овој овако насловљеној збирци пјесама у свом реду, јер како каже Шекспир, да редослед има свако дејство, нанижу имена која су задивила човјечанство: Његош, Тесла, Миланковић.
Његош није ни слутио да ће прослављајући свој вијек над свијема вјековима, и сам у истом том вијеку утрти пут, у истој колијевци још двојици својих земљака од којих ће један освијетлити Планету, други открити у тој Планети своју Комету, а он Његош свијету казати: Што је човјек? ка слабо живинче, и да он није ништа друго него искра у смртну прашину, ми смо луча тамом обузета! Писац ове поезије то добро зна! Он је филозоф, а добро то зна и писац ових редова, јер је помагао човјеку да лакше носи и подноси живот, и волио филозофију, и то филозофију као modus vivendi! 36ог тога, ни пјесника и филозофа Ратка Станимировића, нити пак писца овог штива не треба осуђивати да пишу депресивну литературу; они размишљају Реалан живот!
Ако се мало упутимо у онострано, као стварно, онда се може посвједочити да, овај следећи сегмент моје приче, пјесников конкретни учинак који сеже из истих извора, има одлике Прекогниције! Зар она Његошева пјесма из 1844. год. која почиње: Тројица нас нијесу уствари у неком симболичком облику њих тројица из Аурорине благовијести – Никола Тесла, Милутин Миланковић и сам Његош ова тројица – о којима Његош пјева уз потврду Његошеву: Ко си ти? – Филозоф, ко си ти? Астроном, а ко си ти? – Поета! Пјесник Ратко Станимировић освјежава тај сусрет свјесно или несвјесно безначајно је, јер: И цијели ови беспореци по поретку некоме сљедују!
У некој другој причи рекао сам нешто слично што ћу поновити и сада, али на нешто другачије утиске као праве истине! Могли би рећи и ово у вези већ казаног: Ако људи различитих знања и образовања мисле исто о истом онда је то гаранција о вриједности онога о чему је ријеч. Замјерка може бити да ја исти човјек говорим о истом човјеку? Ту лежи зец, јер филозофи тврде да ништа није исто и ништа није стало!
И тако док сам размишљао да ли ове нове стихове пјесника Ратка Станимировића означити као: Успон једне филозофије, или Филозофија једног пјесничког успона, препознах за трен ока да је то једно те исто. Сигуран да је тако кад је ријеч о овом конкретном пјеснику. Пјеснику који није морао да студира и успјешно заврши филозофију, и филозофске науке јер је већ по неком запису, који можемо назвати коинци-денција речено модерним језиком, или судбински однос, у сваком случају ријеч је о коду или ходу слободоно можемо рећи – као материјални супстрат, који у пароксизмима, у једном временском простору, баш овде исказао своје богатство. Рекох богатство али не оно које сужава човекове моћи, него оно богат-ство које шири његове могућности у духовном успону који је spiritus movens y овом песнику нашао или наишао на двије могућности: на поетски занос и филозофски трактат. Збиља, мало је пјесника који се тако лако могу препознати као што је Станимировић у коме су филозофија и пјеснички занос једно те исто са различитом тематиком. Једно је говор, друго је слика. Баш слика која употпуњује и синергично дјелује на ријеч, баш као што ријеч облачи и употпуњује ту слику. Све је ово цјелина једног успјеха које препознах као дио једне цјелине коју у претходном казивању о пјеснику Станимировићу рекох да су то његове снохватице, и ето те снохватице испунише моју мисао о овом пјеснику о коме рекох ово до сада што рекох. Ако се једна научна доктрина која представља истину или филозофски трактат обликује поетским исказом и његовим изразом, онда је то најбољи доказ о природи стваралачког духа пјесника Станимировића.
Све је ово из домена катарзичког догађаја као доживљаја. И овај пјесник потврђује и овог пута недефинисано стање и именовање поетског чина. И ма како и колико се трудили да сазнамо где то спава и повремено се буди, то вегетативно и свеукупно чуло људског постојања. Рекох чуло и чини ми се не погријеших. Јер пјесник не само да пјева, он у исто вријеме осваја простор код својих саговорника и утисак као прву и једину истину. То је права истина. Све остало је фалсификат сјећања. И да би проблем био скрајнут од сазнања, све то сазнање се дешава у некој јединици времена које није доступно човековој намери или његовој вољи. Да ли би овде могао пристајати и Његошев поглед да свемогућство светом тајном шапти пјеснику, али не обичном него оном ватреном поети. Тој снохватици, добро сам рекао, јер као што Лаза Костић рече… сад од снова јаву вези! …и даље додаде Ко плетиља она стара дан што плете, ноћ опара! Тематске цјелине или
оне појединачне су у збирци свака наособ цјелина једне појаве која је у обичном жаргону филозофски изазов он пјесничким огртачем умивен обичним ријечима постаје пјесма sui generis са одговарајућој филозофској теми, тако да је тешко у тој кохезији одвојити или се опредијелити за једно или дуго! Та симбиоза створена у ходу постаје цјелина до краја речено једно или друго нема грешке, пуцањ у једно оставља свој ехо у другом!
Иако пјесник у једном овлаш стеченом знању он проговори све оно што се до детаља може рећи о знању о тим феноменима стеченим у својој анамнези! Говорим о његовом успјешно сажетом сјећању на нивоу својих искустава, али ипак највише оних која су се прелила у колективној журби и хаосу! Та су сазнања наметнута баш тамо, и тада, гдје их је пјесник означио као Анамнеза! Доста храбар али потпуно истинит у свом општем и уопштеном казивању! Никад нећу заборавити један мој сусрет са нашим психоаналитичаром Војином Матићем, кад сам се усудио да пишем о митовима, у страху сам га питао: плашим се гдје ћу ставити мит, симбол и архетип, било је моје питање? Њихово је мјесто тамо гдје их ви ставите јер они себе стављају, ви сте само извршилац тог посла. Овим ријечима охрабрио ме је наш највећи зналац о митологији.
Без обзира на загонетност тумачења симбола апокриф, сигуран сам да садржај ове поеме има своју суштину која одговара митовима, симболима и архетиповима који се појединачно или у групи појављују у овој поеми. Заиста ова поема заслужује посебну пажњу због истина као антрополошких вриједности, свака у себи крије у његовом исказу оно што може, треба или носи као омнипотентна загонетка. Пјесник, филозоф у свом казивању само нам се за тренутак чини да је искључив, а он нам у ствари саопштава једну могућност од више њих. Та вјештина поеме о апокрифима говори више од самог назива јер ти апокрифи, иако скрајнути, негде у неком ћошку појављују се као истина која је неправедно скривена. Пјесник, дакле својом вјештином, или прецизније речено, својим вјештинама отвара нам могућност да и ми у свом читању стиха можемо бити искључиви или пак амбивалентни. Уколико се та амбиваленција јавља у вишем схватљивом стању у изразу стиха, онда се може говорити о стиху који завређује изузетну пажњу, те може бити примјер за узор како треба у ствари те апокрифне истине које нам се пружају у овој поеми схватити као своју могућност, а притом такође разумјети и ону могућност коју смо одагнали од себе. А апокриф је уопште познат феномен и скоро да не постоји један живот који није упамтио како се нешто склања и уклања, било у форми живота, лично или колективно. У овој лако читљивој поеми, богатој асоцијацијама које се намећу пјеснику по неком сазвучју њему својственом, а нама познатом да је у ствари и то сазвучје у ствари наша мисао, није нам страна. Ова поема нам сугерише да цјелокупно дјело Ратка Станимировића треба озбиљно да схвати наука о језику, књижевност уопште и филозофија посебно. Филозофска мисао рекох посебно јер се њена истина овде саопштава у поетском исказу и изразу који се лако прима, односно памти. Наравно, њена истина не губи од своје вриједности, што се може исказати у више облика, што опет говори о богатству разумијевања и комуникације међу људима који се баве науком, филозофијом и општим животом.
За ову прилику посебно сам одвојио свој поглед на пјесму „Его”. Читао сам је неколико пута у неколико наврата и закључио да се ни Фројд не би намрштио на ову тако бриљантно исписану психолошку сторију без које није ниједно живо биће које има осећај сопственог постојања а да је прошао кроз живот који нијесу пратили ови, да поновим, тако бриљантни, истински, јасно исказани стихови. Та борба непрестана саопштена у песничком руху има посебну драж као вриједност. Свака ова мисао сама за себе може представљати једну тему која би била занимљива за оне који се баве свим овим фројдовским легализацијама психолошког садржаја.
Проф. др Јован Н. Стриковић
