Међурепубличка заједница за културно-просвјетну дјелатност – Пљевља, 1974.
06/08/25
„Љепота је оно што нам годи, а да при томе немамо никакав интерес”, рекао је Имануел Кант, објаснивши на пластичан начин изванредност умјетничког феномена, који се одржава у суштинском дијалогу између ствараоца, дјела и реципијента.
Колико је љепота свеукупног створења битна у животу човјековом, обремењеном егзистенцијалним тегобама и патњом коју живот носи сам по себи, свједочи збирка пјесама „После ћутања“ завичајног аутора Мићуна Шиљка. Имајући у виду да је у питању једна од првих пјесникових збирки, поетска симболика коју носи сами наслов говори о раном сазријевању пјесниковом, тешком одрастању, умјетничком сензибилитету избрушеном болним животним искуством. Питамо се, која то ћутања отврају врата умјетничке уобразиље и славе љепоту свега створеног, што је снажно изражено у Шиљковој поезији, која је сва саткана од боје и звука, и одражава снажну полифонију живота. Ћутања из којих се мајеутичком вјештином развила једна умјетничка перцепција свијета и дала смисао самој патњи, што свједоче стихови „Сунчевом дугом злати се зора / У модри сјај глас ми се оте / Ехо да буде вихору гора / Где оста ужас моје Голготе“.
Свједочећи сложеност и међузависност свега видљивог и невидљивог што чини феномен живота као таквог, уплетеност материјалног и свјетлости која му даје смисао у једну композицију, у једну мелодију коју живи човјек, пјесник у својим стиховима указује на тај спасоносни излазак из пролазног, тривијалног, свакодневног. А излазак је могућ само у љепоти и једноставности бића којe нас окружује.
Збирка се састоји из четири циклуса пјесама – Прелудијум, Корен, Акорди и Обичне ствари, и сваки од ових циклуса слави живот у својој пуноћи. Тај живот је, као и музика, саткан од тонова у једну цјелину, једно биће, на шта нам указује и илустрација насловнице, која је као човјек-птица-цвијет својеврсна философема која указује на полифонију бића. Сваки циклус пјесама прати слободна илустрација, која овом необичном поетском везу даје посебну ноту.
Изузетност поетског виђења ствари и односа према свијету могућа је само непристајањем на готова решења, на узимање ствари здраво за готово. Стога пјесник, у самом уводу свог поетског вијенца, каже „Као да нада мном анатема кружи / Што ме песма врх памети прати“, настојећи да прикаже изазовност сваке стваралачке интенциoналности која стане на црту уобичајеном поретку ствари.
Поезија Мићуна Шиљка зрачи говорном, ликовном и музичком експресијом истовремено, што код читаоца побуђује снажне фантазмогоричне представе, као у стиховима „Из црне дојке неба израња огњено лице / Лик се беласа у прозирном звезданом праху / Варничи разјапљена чељуст сновиделице / Присуство њено ухваћено у једном даху“. Потом слиједе стихови који спуштају тон и воде ка смирају, „Израста одевена у чипкасту одору / Настањује бујно извориште сунца / На узглављу моме дочекује зору / Умор Млечног Пута понире до срца“. У поезији Шиљка све је разуздано, раскошно лијепо, али и мирно и кротко у исто вријеме. Стога има своју причу, свој прелудијум, ток и врхунац, као у музичкој композицији. Та мелодија никада не престаје, вјечна је као и природа, у чему и јесте тајна живота. Пуне животних сокова и дионизијског заноса су и пјесме „Играчица“, „Прелид“, „Ноћник“, „За олују руку нема,“ које свједоче опијеност животом, опијеност коју прати пјесничка сјета. Ова сјета прелива се и у оне стихове који упућују на пролазност, као у пјесмама „Друмови“, „Паук“, „Пепео“.
Неухватљива дефиницији и рационалним објашњењима, љепота може бити доживљена баш као и сама музика, као лијек и путоказ људској души. Она се у поетском изразу Мићуна Шиљка открива као стваралачки принцип који прожима све створено, а који може да уочи само танана пјесничка душа, као у стиховима: „Та лепота раздањена / За човека и јелена“ (Црно језеро) и „Питомо а дивље / Исконском лепотом / Живи заносно обиље“ (Биоградско језеро). Снажна симболика у пјесми „Биоградско језеро“, изражена стиховима „Овде су виле / Очи криле / И у вид сунце / Уселиле“, говори о префињеном умјетничком сензибилитету који се не задржава на дескрипцији виђеног, већ упућује на један дубљи смисао, који исијава кроз саму природу. Тај моменат освјешћења који се и види, и чује, и осјећа, оваплоћује се у стиховима као космичка филхармонија, која се кроз природу излива у бесконачност акорда, као у пјесми „Шум брестова зелених“ – „Завртеле птице / Чаробну песму / Залуталим стазама / Мрести се ноћ“.
Шиљков умјетнички свјетоназор, прожет снагом и непредвидивошћу самог живота, видно је обликовао завичајни миље. Тамо гдје „Жедно изданке пружа / Корен живота“ пјесникова је основна испирација. Пјесничке импресије, помоћу којих са лакоћом изводи готову мисао, заокружену слику бића, свједоче суштинско познавање хаику пјесништва, што, између осталог, свједоче стихови „У очима птице / Настањено сунце / Облак јој жеђ доји“. Кратка поетска форма, којом је изражена једна оваква импресија, додатно чини успјешним пјесникове напоре у настојању да ухвати тај изванредни моменат из природе. А све то је заправо могуће, на шта нам указује ова збирка, уколико сваки детаљ, сваку њежну латицу цвијета, кап росе, планинску олују, бистрину језера, препознамо као космичку музику. Стога се Шиљак у свом пјесничком изразу не оптерећује додатним фразама и конструкцијама, које би стих оптерећивале апстрактном мисаоношћу, већ пјесничким сензибилитетом настоји да не помути сами извор умјетничке инспирације, која је за њега извориште самог смисла.
Пјесма „Гитара“ илуструје љубав једног музичког педагога према својој професији, као и више талената којим је ова боемска душа била обдарена – „Повесмом жица / Немир уплетен / Замка срца /Љубав слутњу зрачи / Плима њена / Млечна паучина / Звезде свлачи / Рањена тишина“. С музиком у срцу, завичајем у очима и поезијом као рефлексијом тога двога, стварала се једна изврсна поетика којој свакако треба да се враћамо. И баш као у пјесми „Нирвана“, „Оста нам жеља / И песма недоречена“, јесте смисао и тајна живота, захваљујући којој је и било могуће написати стих „од живота дужи“, којим нам аутор најављује једну бесмртност, једну поетику дијалога коју свједочимо и даље.
Софија Јеловац