Лагуна, 2024.
18/11/24
Народна библиотека „Стеван Самарџић“ располаже са неколико наслова савременог латиноамеричког писца, нобеловца, Мариа Варгаса Љосе, али је однедавно доступна и једна од новијих његових књига, роман „Посвећујем вам своју тишину“. Лијепим и јеноставним стилом, писац нас у овом роману води кроз неколико паралелних приповијестикоје се преплићу и сустижу у оној која је и насловом сугерисана – причи о младом гитаристи Лалу Молфину,његовој аутентичној интерпретацији креолске музике и ријечима које је упутио жени у коју је потајно биозаљубљен.
Желећи да тајном обавијен животни пут свог ћудљивогјунака предочи и развије до краја, аутор успијева дареконструише и исприча необичан сусрет европске, конкретно шпанске културе и затечене, домородачке, зачињене додатно присуством једног броја афричког црначког становништва, приспјелог заједно са шпанским освајачима, чији су били робови или новопечени слободњаци. Ова живописна и бурна мјешавина, која је одољела мјерама инквизиције и изњедрила више индивидулних и колективних прича, „повјерена“ је наратору Тоњу Аспилкуети који је новинар, одличан познавалац перуанске народне музике и страствени њен заљубљеник. Перуанскa музика, називана и креолском, била је мјешавина валцера, као европског музичког изума тог доба, племенске музике домородачког становништва и обредног музичког, такође народног, израза афричких робова.
Нагло појављивање младог музичара на једној од свирки у Лими привући ће пажњу познавалаца креолске музике, али ће његов неочекивани нестанак и смрт постати опсесија само Тоњу Аспилкуети. У жељи да „размрси“ Молфиновунемилу судбину, отвориће путеве захвалне, исто колико и привидне, детективске потраге. Тужан и кратак живот самало познатих чињеница међу којима се настоје попунитипразнине, постаће прилика да се приповиједно прикажевише рукаваца који дају основне, а некад и деликатнекарактеристике појединих друштвених слојева. Углавном јеријеч о најширем и насиромашнијем слоју у којем се и најјаче испољавао снажни музички дамар и потреба дапјесма буде излаз из страшне реалности њихових живота.Такозване „пење“, седељке с пјевањем народне музике и играњем уз њене ритмове, биле су мјеста гдје су се окупљали људи из различитих дјелова Лиме, појављивали се нови гитаристи, пјевачи, свирачи кахона, доста примитивног инструмента без којег данас није могуће ни замислити Перу и његове поносне становнике.
Перуанска народна музика, која је стварни јунак овог романа, била је форма за преношење мање или више митских и фантазмагоријских садржаја, затим историјских и социјалних тематских минијатура, саопштавање несвакидашњих градских вијести, љубавних догодовштина, из чега се може увидјети да је преносила врло разноврстан садржај исто као што је чинила важан дио свакодневног живота најшире перуанске популације. Пробијала је својом заводљивошћу бедеме између појединих друштвених слојева, увлачећи у себе врло често и представнике виших, па и елитних кругова.
На чувеним харанама, бучним перуанским теревенкама, пјевало се свирало и по два, три дана заредом без престанка. Истакнутији музичари успјели су већ на самом почетку двадесетог вијека да забиљеже велики број композиција насталих на егзотичном, али и суровом простору Перуа, посебно његовог главног града Лиме, како нам о томе говори Марио Варгас Љоса. Вјешто комбинујући индивидуални и колективни план приповиједања, он успијева да прикаже културолошку шароликост овог поднебља, мирење иначе непомирљивих супротности захваљујући музици, проницање у тајне перуанског валцера и свега што се догађа међу партнерима и око њих у тренуцима када њихове животе, а донекле и животе њихових посматрача, преузима заносни, свима разумљиви, а опет посебан, перуански мелос.
Марија Кнежевић, виши библиотекар