Чигоја, 2004.
20/11/24
Карен Хорнај, у својој књизи „Неуротична личност нашег доба“, настоји да приближи читаоцима које су то главне карактеристике неуротичне личности нашег доба, шта проузрокује савремене неурозе, као и могуће начине лијечења оваквих психолошких стања. Грађу за ову књигу ауторка је прикупила након вишегодишњег психоаналитичког проучавања неуроза. Како би своје стручно мишљење, које се брусило на дугогодишњој анализи и раду са пацијентима, прилагодила читалачкој јавности, књигу је писала једноставним језиком, избјегавајући стручне изразе колико је то било могуће. Оно што ауторка у књизи нарочито жели да нагласи јесте да никако „не можемо избећи чињеницу да су сви психолошки проблеми дубоко сложени и танани“, те стога и настоји упознати читаоца са различитим аспектима у развоју једне личности који могу утицати на комплексност самих неуротичних стања.
Тако је књига подијељена на више поглавља: Културне и психолошке импликације неуроза, Зашто говоримо о неуротичној личности нашег доба, Анксиозност, Анксиозност и непријатељство, Основна структура неуроза, Неуротична потреба за љубављу, Начини стицања љубави и осетљивост на одбијање, Улога сексуалности у неуротичниј потреби за љубављу, Тежња ка стицању моћи, престижа и својине, Неуротично такмичарство, Одустајање од такмичења, Неуротично осећање кривице, Значење неуротичне патње, Култура и неуроза.
Почетком прошлог вијека, међу психолозима и психоаналитичарима, дошло је до одступања и неслагања са Фројдовом инстиктивистичком теоријом, која је заснована на мишљењу да су основни проблеми личности проузроковани поремећајима у психосексуалној сфери. Карен Хорнај је једна од таквих мислилаца и психоаналитичара, код које се, под утицајем друштвених наука, психоанализа значајно модификовала, и у оквиру које се формирала једна социолошка орјентација, у којој утицај културе на развој личности игра важну улогу. Оваква социолошка оријентација, по мишљењу др Душана Косовића, покушала је да „на основу Фројдове теорије и уз помоћ социологије, социјалне психологије, филозофије и антропологије, изгради научно заснован прилаз проблемима личности“. Напуштајући инстиктивистичку и генетичку оријентацију у третману неуротичних поремећаја, Карен Хорнај, по његовом мишљењу, „све више долази до закључка да се примарни узрок поремећаја налази у међуљудским односима, у оквиру одређене културе.
Разматрајући актуелне проблеме у психолошком развоју човјека, опасности и искушења која се неминовно намећу, као и могуће начине њиховог лакшег пренебрегавања, књига читаоцу може да послужи у препознавању свих оних слабости које савремено друштво и различите врсте заједница могу да изазову код једне личности.
Оно што ауторка нарочито жели да нагласи јесте да су, упркос свим индивидуалним варијацијама кроз које је одређена личност прошла у свом искуству и наслеђу, од најранијег дјетињства, до зрелог доба, главни конфликти око којих се развија неуроза практично увијек исти. То само по себи прејудицира да су то исти они конфликти којима је подвргнута и здрава особа наше културе и да је због тога често тешко разликовати неуротично од нормалног. Стога она и сматра да „исти културни чиниоци који утичу на нормалну особу – који је воде ка несигурном самопоштовању, потенцијалној непријатељској напетости, бојажљивости, такмичарству које повлачи за собом страх и непријатељство, појачаној потреби за задовољењемперсоналних односа – утичу на неуротичара у вишем степену, и у њему су исти резултати просто појачани – срушено самопоуздање, деструктивност, анксиозност, појачано такмичарство појачава анксиозност, деструктивне импулсе и ексцесивну потребу за љубављу“.
Оптимистичка философија Карен Хорнај супротставила се Фројдовом схватању о непромјенљивости људске природе, јер у основи њеног учења стоји да је човјек по својој природи конструктиван, а да деструктивна понашања настају накнадно услед тешкоћа које се стављају на пут његовом природном узрасту и развоју. Једно овакво оптимистички гледање на развој личности, и могућност уклањања „блокада узраста“ које се неминовно јављају и могу касније проузроковати неуротична стања, ауторка заснива на такозваној идеји тоталне личности. Такво холистичко становиште посматра људско биће као цјелину чији су односи са самим собом и другима аспекти јединственог животног дешавања, а то је могуће стога што човјека не можемо раздвајати на начин тијело-ум, коструктивно-десруктивно, индивидуа-средина.
Тек из посматрања јединственог и хармоничног судјеловања тјелесног, разумног и емоционалног аспекта човјекове личности, као и вредновања степена њене прилагођености средини и међуљудским односима, Карен Хорнај је у својој терапији приступала на особен начин. Посматрајући човјека као једну нераздвојну и комплексну цјелину, ауторка сматра да човјек може сам себи помоћи, као и да „сам живот може помоћи терапеутско средство“. Стога је ова књига намијењена, како лаицима, тако и свима онима који се професионално баве проблемима неуротичних личности.
Софија Јеловац, виши библиотекар