НАГРАЂЕНИ РАД НА КОНКУРСУ “ЊЕГОШ – ЗА МЛАДЕ АУТОРЕ” 2024
19/11/24
Свака година је једна нова прича. Рекло би се, из годину свијет се мијења. Истина је, друштво се развија, а човјек прилагођава свакој промјени. Падамо и гријешимо, вртимо се понекад и деценијама у истој колотечини, а опет, некако лагано и несвјесно, осјећамо да данас нисмо они од јуче. Зрелији смо, самосвјеснији, отворенији… Такве промјене не настају саме од себе, тек тако. Узлазном путањом обично се иде са књигом у руци. Постоје, заиста, књиге које човјека држе у понору; неке га можда и вуку у понор. Треба зато бити обазрив. Морамо прво знати због чега читамо. Ако читамо у намјери да се макар и на најмању планину попнемо, бирамо сигурног путовођу. Ја сам изабрала Његоша. Са њим никад нема дилеме, јер он је одавно уочио да „ко на брдо, ак и мало стоји, више види но онај под брдом“.
Искушења на која неминовно наилазимо на врлетним стазама животнх испита, остављају невидљиви печат на нама. Наравно, када дође наш час, када се врата овоземаљског живота затворе, невидљиви печати ће постати видљиви. Према њима ће нам се судити, по њима ће нас и људи помињати. Што се више са Његошем дружимо, то јасније и сигурније уочавамо није битно само да се пењемо и изнад себе гледамо, већ је можда и важније да „чист образ овдје оставимо“. Залутали смо ако макар на тренутак заборавимо да је „свак рођен да по једном умре, а да част и брука живе довијека.” Схватамо да није све само ствар судбе. Углавном је на нама да бирамо желимо ли живјет’ довијека. Довољно ће бити да за Његошем и са Његошем кренемо, јер он је најбољи примјер како се образ и част чувају.
Него, куд код да се упутимо, наићи ћемо на борбу између добра и зла. Она није мимоишла ниједног човјека, ни у једном временском периоду. Све се друго може мијењати, осим ње. Није на нама да о злу распредамо, а добро на ријечима славимо. То може било ко. Важно је да то што говоримо и мислимо истински живимо. На нама је да се, без много ријечи и дилема, боримо да добро побједи. Ако се не можемо борити са злом око нас, можемо са злом у себи. Не заваравајмо се да у тој борби можемо остати по страни, неопредијељени и незаинтересовани. Ако останемо по страни, нисмо ништа бољи од оних који чине зло. Можда смо чак и гори, јер смо притворенији и лукавији. Понекад се чини да има времена, да је живот пред нама, да још није вријеме да ми размишљамо о тим стварима. Али није тако, живот нас не чека, сваки тренутак је на нама. Наша искрена доброта може бити јача од сваког зла овог свијета. Ако му будемо одани до краја, добро мора побиједити. Зато, „нека буде борба непрестана, нек ад прождре, покоси сатана, на гробљу ће изнићи цвијеће за далеко неко покољење.“
Немојмо се плашити. Чувајмо се да нам страх не окаља образ. Ако је Господ уз нас и Његошев завјет са нама, сва искушења данашњице неће моћи да нас побиједе. Не бјежимо пред непријатељима, иако их је данас више него икад. Ми као Његошева дјеца знамо да је излаз из сваког зла овог свијета молитва и благодарност Богу. Када се таквим оружијем наоружамо, увијек ћемо имати разлога да Богу захваљујемо на сваком тренутку у коме је био уз нас. Његош нас је научио да је “свијет овај тиран тиранину, а камоли души благородној”, али и да је молитва стабло које пружа гране за наше сигурне путеве живота.
Ивана Зечевић