Catena mundi, 2023.
22/10/24
„Воља и снага дакле. Воља је у овом случају изражена у родољубљу, а снага у култури.“
Иако се Бранислав Нушић, велики српски комедиограф и хумористичар, у свом разноврсном књижевном опусу, на размеђу епохa романтизма и реализма, опредијелио за реализам, интересујући се у својим дјелима за свакодневни живот обичних људи, настојећи да изнесе на видјело све оне аномалије друштвеног битисања настале услед неограничене и неконтролисане дозе властољубља, његово интересовање за родољубиве теме постојало је одувијек, што потврђују, осим књиге „Деветсто петнаеста“ и ранијег путописа преко Македоније, Косова и Метохије и Албаније, и бројни текстови и прилози објављени у новинама и часописима. Управо ти текстови одабрани су и објављени у књизи „Српски пијемонт“, коју је приредио Никола Маринковић, а објавила Catena mundi. Никола Маринковић сматра да ћемо, уколико поставимо питање који је Нушић аутентичан, да ли онај родољубиви борац за уједињење или комедиограф и хумористичар који критикује, одговор наћи управо у овој књизи, чија је сврха да „представи Нушића као човека синтезе, стваралачки лик чија иронија има довољну ширину да и када обухвати велике националне теме или институције, не подразумева пројаву националног самопорицања“. Маринковић настоји да, у овом одабиру текстова, освијетли саму поруку Нушићевог књижевно-умјетничког, друштвеног и дипломатског ангажмана. Та порука је, сматра приређивач, „суптилном књижевнокритичком, а доцније издавачком политиком била прикривена“, а сатоји се у „позиву на синтезу унутрашње политичке слободе и националне независности“.
Књига је подијељена на пет поглавља: „Беседе, чланци и разговори“, „Преко Косова и Метохије“, „Охрид и Битољ“, „Лична и колективна полупрошлост“, „Бен Акиба о националним темама“.
Сви текстови, садржани у овим поглављима, као да се силом неке културолошке теже врте око текста „Српски пијемонт“, посвећеног трагици једног националног битисања, његовим успонима и падовима. Са колико жара, поноса, али и опреза, пише аутор ових редова, објављених у Политици 1906. године, говори његова безрезервна љубав према Србији као ослобођеној планети, која је дужна да даје топлоту раздробљеним дијеловима њене васионе, то јест неослобођеним крајевима који упиру своје погледе у ослобођену браћу. Међутим, та средишна планета или ослобођени дио народа, мора имати, по Нушићевим ријечима, „довољно светлости и топлоте… довољно политичке и културне снаге да њоме може одржати и загревати оне који још нису у слободи“.
У једном од интервјуа који је објављен у локалној штампи, а обухваћен у овој књизи, на питање какав став заузима по питању улоге књижевника у борби за боље услове културног стварања, Нушић је одговорио: „Ми ове године прослављамо седамдесетогодишњицу Светога Саве, а то значи седам векова од првих зачетака књижевности у нас. И кроз пуних тих седам стотина година ми нисмо успели да књижевност, као највиша духовна појава, добије у нас оно место које јој припада и да се књижевник као стваралац постави бар један корак испред многобројних рушилаца културе којима обилује наше друштво“. Уколико узмемо у обзир да је интервју дат 1936, а потом испратимо судбину наших бројних књижевних прегалаца до дана данашњег, видјећемо колико се визионарског у овим редовима крије. Јер ако је израз духа једног народа у Нушићевим опсервацијама управо књижевност, она, по његовим ријечима, „мора бити и заточник слободе тога духа“.
Текстови „Црква и школа“, „Српска молитва“, „Стари краљ“, „Деца без отаџбине“, окупљени у поглављу „Преко Косова и Метохије“, напојени посебном родољубивом нотом, сугестивно и потресно проводе читаоца кроз голготу српског националног бића.
У књизи су сабрани и Нушићеви радови везани за његово службовање у Битољу, као и мемоарски текстови који обухватају период од владавине кнеза Михаила па до Првог свјетског рата.
Сатирични текстови, потписани псеудонимом Бен Акиба, обојени су једним критизерским ставом, како према домаћој лењости, неодлучности и наивности према стварима од општег друштвеног и државног интереса, тако и према лицемјерству великих сила које су одувијек имале двоструке аршине и незасите апетите према српским земљама. Текст „Симпатије Европе“ на пластичан начин упућује читаоца на дволичност, како тадашњу, тако и ову коју данас свједочимо, а која упозорава на тренутак „прве цензуре Европске, кад буду сви остали поднели менице на исплату“, а ми умјесто меница поднесемо „симпатије европске“ којима је одавно истакао рок.
Назвавши га „добровољним мучеником велике и свештене тајне која се зове човек“, отац Јустин Поповић у свом тексту „Мала воштаница на гробу великог пријатеља“, који је Маринковић придружио овом сјајном одабиру Нушићевих родољубивих записа, говори како је необична та философија смијеха, и да нам то „на разне начине уметнички показује наш највећи философ смеха – Нушић“. Како се само човјек смије и у томе лежи велика тајна, „можда језива и страшна“ , Нушић је, за оца Јустина, управо онај који је „решавао ту тајну, као тајну човека“. Како је човјек, за овог великог српског философа, логосно биће у чијим дубинама одјекује космичка туга, у родољубивим Нушићевим текстовима провејава посебно логосно страдање, које је у основи његовог смијеха. Зато га отац Јустин и види као човекољупца који учи “волите човека и у греху његовом и у смеху његовом“.
Софија Јеловац