Skip to content Skip to sidebar Skip to footer


 
Збирка пјесама „Мирис времена“, младог пљеваљског пјесника Војислава Кнежевића, подијељена је у три циклуса: „Поучење у стиховима“, „Љубавне скале“ и „Мирис времена“. Поетска порука, која сваки поменути циклус обједињује у једну цјелину, јесте идеја непатворене чистоте људског живота. Живота који ће одговорити изазову времена, када са различитим мирисима дође по нас. Зрелост поетске мисли провејава већ у првим стиховима у којима пјесник истиче један теургијски однос укупног створења, однос који човјек остварује личним подвигом, сталним путовањем кроз лавиринт живота, у коме слобода јесте једини путоказ. „Блажени су они што после олуја/ Остану на своме мјесту.“ Овај подвиг је заправо садржан у тишини и смјерности обичног живота, који је кадар да у мору промјенљивог уочи и ослушне оно што опстаје као цјелина, што стреми истом циљу, било да је то човјеково дјеловање, дах природе, лет птице, осмјех неба. Овај подвиг, који тежи првобитном складу, остварује се једном непрестаном унутрашњом динамиком, потакнутом сталним промјенама које долазе из спољaшњег свијета. Пјесме, садржане у првом циклусу, сликају мозаик човјекове душе у тајанственом свијету сталних промјена и неизвјесности. Тако поезија постаје смјерница ка сигурној луци извјесног, као поучење и путоказ. Стога и збирка носи назив „Мирис времена“, времена као кључне категорије човјекове егзистенције. Као временито биће, човјек је на сталном путу откривања крајњег смисла. Кључ ка одгонетању тајне јесте слобода, која му је дата у руке, а о чему говори пјесма „Рукохват“, у којој пјесник на умјетнички упечатљив начин спаја естетско и етичко позвање човјеково. На овом путу ка „Океану чистоте“, заборав јесте главни непријатељ и опасност исконским мирисима, који нас увијек на маестралан начин подсјете зашто смо ту. Медитативна стања, као што је „ћутња“, а на која се лирски субјект често позива, чиста су унутрашња искуствовања тог незаборава у коме живи само поета.

У „Љубавним скалама“, чиста лирика, писана у слободном стиху, проводи читаоца кроз један сентиментални свијет, неоптерећен сумњом и неоствареним страстима. Напротив, љубав је за пјесника чиста и света, чак и онда када се он диви тјелесној љепоти, сјају очију, заносу тијела; она остаје неухватљива и далека људској чежњи. Љубав је само скала ка оном вишем савршенству у коме се сусрећу све тачке о којима пјева, а који може најавити само поезија. Стога се зрела љубавна мисао, у стиховима младог пјесника, не препуста олако заносу љубавног ужитка , чарима чула, дражима и изазовима осјетилног . Напротив, и она се припрема за један прелазак ка вишем, ка свом прикривеном лицу, које је увијек иза људске таштине, страхова од остављености, дрхтавих ишчекивања. Тако пјесник, свјестан пролазности, гради бедем незаборава, и зрело, на љубавним скалама, припрема пут ка узвишеном и непролазном. Искуствовање те унутрашње љепоте и хармоније, која увијек превазилази чулно-осјетилну, пјесник представља у пјесми „Пусти ме“, гдје у осами личног доживљаја гради свој естетски свијет.

Посебна динамика лирског овдје се остварује сензибилним кретањем измењу крајњих полова: од чулног ка имагинарном, од тјелесног ка духовном , од временог ка вјечном. У том сталном таласању времена пјесник се труди да ништа не остави забораву, враћајући се стално сусретима, међу-личним доживљајима, драгим људима. „Обале“ живота, као заклони личног подвижништва, ова сусретања чине могућим и сачуваним од пролазности варљивих сладострашћа.

Свијет у коме егзистира лирски субјект, а који се остварује првенствено стиховима, налази се између појавног, чулно-опажајног, на једној, и унутрашњег, духовног живљења, на другој страни. Стајање на једном оваквом мјесту живот је поете, спремног да слободно погледа у лице времена и осјети његов мирис. Стога, значење трећег циклуса, као и саме збирке – „Мирис времена“, није садржано у носталгичном присјећању на бивша искуства и оно што је остало иза, већ једно метафизичко гледање и суочавање са непоновљивошћу тренутака који долазе и одлазе. Тако мирише само вријеме, као основни конституент човјековог бића, као широко поље његових могућности и одлука, којима постаје робом или господарем сопственог живота. Лирски субјект бира овај други, тихи пут, у коме ће прећутати оно сувишно, у коме само поезија говори наглас. Стога усамљеност, скромност, тишина, о којима пјева, нису у знаку пасивности, већ ишчекивања.

Поетске слике које нам износе стихови трећег циклуса, као у пјесмама „Пут“, „Чекајући“, „Без иједне ријечи“, језгровите су представе дубоке ствараочеве перцепције свијета, заогрнуте чудесним плаштом поезије, о коме Владика Николај Велимировић говори: „И тако, ако ставиш свој живот у стихове, бићеш ближе истини, ближе животу“. Војислав Кнежевић ствара управо тако што стиховима не описује и не анализира живот, већ сам живот ставља у стихове.

Да су ове поетске скале само почетни ступњеви ка развијању зрелије поетске мисли, говори пјесников испитивачки тон и стална жудња за одговорима, које претпоставља у својој умјетничкој перцепцији свијета.




  Софија Јеловац   библиотекарка у НБ “Стеван Самарџић”објављено: 02.07.2018.  

Leave a Reply

Адреса: Трг 13. јул , 84210 Пљевља

Тел/факс:  068 / 880 - 220

ПИБ (матични број): 02009226

Жиро рачун: 555 - 2909 - 55; 510 - 24549 - 16

Е-mail:   junb.ssamardzic@gmail.com

Народна библиотека "Стеван Самарџић"  2024