Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Ја не покушавам да опишем будућност. Ја покушавам да је спречим.

Култни роман америчког писца Реја Бредберија „Фаренхајт 451“ појавио се далеке 1953. године, а вријеме о којем говори још увијек није наше вријеме, јер се 2022. година у роману третира као протекла. Међутим, свијет у којем живимо препознајемо у елементима ове дистопијске фикције. Препознајемо га у оперативности техничког и технолошког подручја живота, а још више у њиховом отиску на свакодневни живот човјека. 

Главни лик романа је Гај Монтаг, ватрогасац или боље – „ватрогасац“, јер енглески израз fireman има у овом случају скривена конотативна значења у сагласности са основном идејом дјела. Ватрогасци, онакви какве наше искуство препознаје, у поретку дјела припадају прошлости, и то далекој, тако да се дистопија пружа и уназад. Ватрогасци у роману су застрашујућа верзија својих претходника, унишитељи „обиљежених“ књига, теренски радници који свој посао обављају, рекло би се несташно, али у ствари са беспризорном страшћу.

 „Лијеп је то посао. Понедјељком спали Милејеву, сриједом Витмана, петком Фокнера, претвори их у пепео, а онда спали и сâм пепео. То је наше службено гесло“, каже Монтаг на прагу сопственог преображаја који његова свијест још није регистровала, а који је поента дјела о којем говоримо. Ове ријечи говори седамнаестогодишњој дјевојци Кларис Меклелан, оличењу свега онога што професионални ватрогасац нареченог времена спаљује. То су књиге – најчешће класици, али то су и цијели свјетови у тим књигама, цијела једна галаксија или више њих. То је смијех и радост, лист са дрвета и његов мирис, дашак вјетра и разговор, куће и цијела природа, и на крају она људска, памтљива, која воли причу и обожава пјесму, она поготово.

 Промјену у свијести главног лика аутор је најавио као нешто не баш очекивано, али не и немогуће: „Кроз топло-свјежу ноћ испуњену повјетарцем корачали су по сребрном плочнику. У ваздуху се осјетио дашак свјежих кајсија и јагода, па се Монтаг осврнуо и схватио како је то сасвим немогуће у ово касно доба године.“ 

Ипак је могуће. У наведеним реченицама, али и на неким другим мјестима у роману, осјећамо да дјелује енергија библијског подтекста дјела, подстицај на промјену себе и све оно што на том путу стоји као препрека. Разговарајући кратко са Кларис и гледајући њено лице које га је подсјећало на огледало, Гај Монтаг размишља: „Колико ријетко су људска лица преузимала и враћала натраг твој властити израз, твоју најдубљу уздрхталу мисао?“ 

Кларис је посијала сјеме сумње у смисленост живота какав води већина људи у Гајевом окружењу као и он сам који је „срећу носио попут неке маске, а маску му је отела ова дјевојка и отрчала преко травњака“. Од тог тренутка он напушта свијет у којем су живот од човјека преузеле институције, одржавајући се само физички под његовим окриљем. Док је још био под дејством инерције и властитих навика, добио је прилику да се суочи са мефистофеловском природом свог шефа који се знањем без истине, напабирченим из истих оних књига које уништава, обрачунава са сваком побуном у човјеку, а све градећи илузију разумијевања побуњености у побуњеном. 

Марија Кнежевић
библиотекарка у НБ “Стеван Самарџић”објављено: 01.05.2019.     

Адреса: Трг 13. јул , 84210 Пљевља

Тел/факс:  068 / 880 - 220

ПИБ (матични број): 02009226

Жиро рачун: 555 - 2909 - 55; 510 - 24549 - 16

Е-mail:   junb.ssamardzic@gmail.com

Народна библиотека "Стеван Самарџић"  2024