Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

                Ф. М. Достојевски Представа живота, у којој главни лик Ђурковићевог романа покушава да пронађе изгубљени смисао и врати се завичју кроз једно путовање у незаборав, исписана на страницама романа „Путници“, води читаоца кроз лавиринт човјековог недокучивог бића. Стога путовање, приказано у роману, свакако није лежерна авантура у којој ћемо оставити бриге негдје тамо далеко и препустити се уживању. Ово путовање, које је дубоко лична и душевна пустоловина коцкара Александра, заправо је једно есенцијално искуствовање самога живота, његовог скривеног смисла. Перманентно присутна феноменалност преклапања живота и смрти, бића и ништавила, свјетлости и таме, стварног и сневног, укомпонована у три изласка из ноћи и једно јутро, изванредно је представљена драма човјековог есхатолошког бића, егзистенцијално уоквиреног у један просторно-временски миље. Духовна авантура, која ће читаоца кроз ово књижевно остварење држати дубоко узнемиреним и неравнодушним до самог краја, до „свитања“, показатељ је његовог изузетног катарзичног дејства. Оно што посебно узбудљивим и драматичним чини саму композицију романа јесте то што главни јунак никако да оствари жељени сусрет, лутајући пустињом заборава, тумарајући сваки дан у једном отуђеном свијету у коме се смјењују егоцентризам, убирање профита, сладострашће. Путник може да буде и јесте свако од нас, писац, читаоц, главни јунак. На том путу, који је перманентно трагање за одговором, извјесност самог постојања јавиће се као превасходан циљ. И као што Декарт своју онтолошку теорију заснива на познатој изреци – „Мислим, дакле, јесам“, у трагању за изгубљеним смислом, главни лик романа једном приликом потврђује – „Ипак размишљам…Мисао је моја…“ Извјесност постојања, а самим тим и смисла свеукупног бића, одвајкада је била окосница философског и књижевноумјетничког стварања. У настојању да се ријеши та кључна егзистенцијална дилема, еманирала је огромна стваралачка енергија кроз вијекове, исписујући једну дубоко личну, интимну патњу постојања. Оно што Александар жели да види, осјети, чује, јесте потврда ове извјесности, која је смисао сам. Смисао који се губи у савременој отуђености човјека од човјека, а самим тим и човјека од самог себе. Међутим, писац иде корак даље, настојећи да покаже како мисао, сазнање, није та која је довољна да докаже ову извјесност, већ уводи личност другог, који је једини гарант да све није илузија, сан, ништавило. Оног који најављује могући излаз из пакленог круга самодовољности. Ипак, тај други није неки виртуелни други, с којим смо данас навикли да успостављамо једну формалну комуникацију. Општење са лицем Другог, које је једини гарант да се ово путовање не претвори у безлично трајање, суштински је циљ и преокупација Александровог мучног трагања. Други је бескрај, једини пролаз из затвореног круга, из времена у вјечност. У трагању за овом суштинском извјесношћу, Александар се често посматра у огледалу, које му с времена на вријеме даје различите одразе. Дубоко продирање у тајне човјекове душе, које су на философско-психолошки начин обухваћене овим књижевним текстом, предочене су бројним симболима које аутор користи у тексту, као што су: торба, коцкарски сто, напуштени вагон, воз који увијек одлази, игра, сусрет са огледалом, воденица која меље „хљеб живота“. Симболи којима писац приказује једну мучну егзистенцијалну борбу, коју човјек данашњице води, отуђен од завичаја као памћења, указују, наиме, на својеврсну феноменалност заборава и мрака, и притом неизбјежног остајања са собством. Перманентно присутна борба против заборава, заборава изворних вриједности, које се у савременом начину живљења сматрају архаичним и непотребним, најављује једно посве другачије рачунање времена. Стога измучени коцкар још увијек има снаге да постави то судбоносно питање: „Шта ја тражим овдје гдје ништа није моје“. Ово дубоко онтолошко питање произилази из једног незаборава, из завичаја, из сјећања на будућност. Зато ту и јесте „воз“, који опомиње да каснимо, да све није завршено, да путовање траје. Живот у виртуелном свијету, утемељен на интересним, профитабилним основама, учинио је да својеврсно отуђење заживи не само у интерсубјективној заједници, већ и заједници човјека и природе. Природа је та која у Александровом оку, као изворно створена, пружа снажан ослонац на путу ка завичају истинског стварања. Зато је значај чулног, визуелног, веома наглашен. Боје су оно што у Александрој перцепцији прави рез између стварног и сневног. Тек након свитања он „види“ праве боје. Стога се, у свом тешком искуствовању ништавила, труди да не заборави, да види језеро у најчистијем облику, да запамти лица других , иако му изворна слика стално измиче. У вртоглавој смјени појава, доживљаја, незнаних ликова, неповезаних радњи, нелогичних представа, као спасоносна извјесност јавља се жудња за умјетничким одговором, жудња да се у љепоти као скривеном смислу појавног пронађе решење. Тако једном приликом главни јунак потврђује – „Сликати! Треба сликати скривену љепоту!“ Овдје се љепота посматра истовремено и као врховно добро и истина, јер само као таква може пружити тражени одговор. Писац нам указује на значај умјетности на том путу: „Слова јесу покрети и када се сабирају, као да сликамо…али се не може. Опет то није слика. Кристали су очи…бар то што искри у њима. Ту је неко важан. Живи кристали. То је боље насликати. Тај спој унутрашње и спољашње свјетлости ствара искру. Треба је ухватити. Како је ставити на платно. Она је једино што траје , а као да је бљесак“. Искуствовање овог тренутка ванвременог бљеска, сусрета крајности, који као да вјечно траје, а који главни лик романа покушава да обухвати својом сликом, држи будном уобразиљу реципијента на особен начин. Стога није случајно што, излазећи из једне ноћи у следећу, и све тако до јутра, и сам читаоц почне да се преиспитује којим бојама је окружен и какво је лице које му долази у сусрет.

 Софија Јеловац библиотекарка у НБ “Стеван Самарџић”објављено: 14.02.2018.

Leave a Reply

Адреса: Трг 13. јул , 84210 Пљевља

Тел/факс:  068 / 880 - 220

ПИБ (матични број): 02009226

Жиро рачун: 555 - 2909 - 55; 510 - 24549 - 16

Е-mail:   junb.ssamardzic@gmail.com

Народна библиотека "Стеван Самарџић"  2024