Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

ЈУ Народна библиотека „Стеван Самарџић“ представила књигу “Благоје Јововић српски херој у вучјој јазбини”  ауторке Марије Јововић.

О књизи су говорили ауторка, Марија Јововић,  професор др Жарко Лековић и епски пјесник Славко Перошевић, вече је водила директорица Бојана Ђачић.

Марија Јововић је списатељка која живи у Аргентини. Професорка визуелних умјетности у средњој школи и предавач на предмету Друштвене науке “Грађански проблеми у савременој Аргентини”.

Такође је дипломирала на смјеру информационе и комуникационе технологије примјењене у образовању, на смјеру Управљање протоколима и односима с јавношћу.

Објављивала је образовне књиге намијењене наставницима, књигу пјесама „Благословена земља, у коауторству са двије колегинице, написала је књигу која се бавила проблемом злостављања и насилништва у школама.

Добитница је прве награде за кратку причу са својом приповјетком „На ивици делирија, за награду је добила објављивање свог кратког романа “Владимир Арсеновић: необични човјек”. Учествовала је у културној размјени писаца између Аргентине и Кубе. Путовање на Кубу инспирисало ју је да напише роман „Зид, кожа и жалост.

Као финалискиња литерарног конкурса списатељка је својом поезијом Држим се папира припала антологији различитих аутора под називом “Теорија пожара”. Учествовала је на различитим државним и међународним конкурсима, и као финалисткиња, своје приче и поезију објавила је у више од десет антологија.

Издавачка кућа из Шпаније изабрала ју је као финалисткињу, да интегрише антологију путописних прича, у којој је учествовала са својим путописним мемоарима “Пут до сусрета”.

Својом приповјетком Иза Иванових сенки припала је антологији издавачке куће Ла ора дел Куенто.

Добитник је награде за кратку причу „Францускиња.

Промоцијом Маријиних мемоара заправо оплемењујемо култ сјећања на њеног оца, српског горостаса, свједочимо истину, јер немамо потребу да измишљамо хероје и догађаје, довољно је да погледамо у нашу пребогату историју. Благојева ћерка Марија, успјела је да нам приближи свога оца, с једне стране као родитеља, а с друге стране да поред породичних сјећања, унесе поједине документе, да консултује друге изворе и да нам тако открије историјску личност вриједну сваког поштовања.

Не постоји епоха у историји која нема свој израз, своју трагику и своје велике људе који су предодређени да поднесу терет највећих искушења и страдања, али и највећих побједа, остављајући највећи траг како у свијести својих сарадника, сапатника и страдалника, тако и у историјском памћењу.

Књига која је пред нама представља свједочанство и национално извориште, поткрепљено утемељеним подацима који су од великог значаја за наш народ.

КњигаБлагоје Јововић, српски херој у вучјој јазбини, свједочи о српском сину челичнога кова, о човјеку великог духа, племенитом ратнику, слободарских идеала и патриотских вриједности. Сви ови епитети доликују имену Благоја Јововића, јер су такви српски великани гарант нашег опстанка.

У вртлогу лажи, медијских малверзација и манипулација, антисрпске пропаганде, наметнутом сплету малициозних интереса, перфидних односа, пројектованој сатанизацији, атаковању на све што је српско, безобзирним прогоном истине, тим прије наша је дужност да истину не спутавамо него да је саопштавамо правовремено, савременим језиком и савремним примјерима. За истином трагамо да је обзнанимо и објелоданимо.

Његош тражи од пјесника да постави у пламтеће (бесмртне) врсте, витезове српскога народа, а исто тако и да загрми на плахе и лакоме… Истина побјеђује, Бог је истина. Служење истини, правди и добру јесте служење Богу, своме народу, вјери и отаџбини.

За нас, светосавске хришћане, истина је највиши идеал зато што је Логос, Господ и Бог наш истина. Из Њега извире здрава логика, правда, љубав и свако добро. Јер само истина има своју суштину, док је лаж нема. Суштина лажи је у негирању истине. Суштина неправде је у негирању правде.

Србин својом химном Боже правде … тражи истину, јер је она круна битисања.

Господ је донио мач са којим одваја таму од свјетлости, истину од лажи и даје смисао и пуноћу животу. Истина се најбоље спознаје кроз Свете тајне које су нам мираз у овом војујућем животу на пута ка небеском побједничком.

Ако се не одвоје праведници од грешника, него сви буду једнаки, онда нема ни правде. Апостол Павле нам говори: “Свијет се мора издијелити да се покажу прави међу вама”.

Благоје Јововић је симбол правде, оличење чојства и јунаштва, идеал одлучности, истрајности, разборитости и непоколeбљивости. Бјелопавлић из срца српске Зете, стоји раме уз раме са Милошем Обилићем, Гаврилом Принципом, Стеваном Синђелићем, Мирком Алексићем у Небеској Србији. Окићен је ореолом обилићевског јунаштва и начелима српске моралне етике, коју су установили и усавршили Немањићи у својим биткама за крст часни и слободу златну.

Напад освајача на српски народ и српску војску, одмах изњедри јунака који по сопственој савјести удари на војсковођу непријатељске војске па макар то био и цар који је кренуо да нас пороби.

Тако је млади цар Душан на Велбужду 1330. г. убио бугарског цара Михаила трећег Шишмана, Обилић је на Косову убио Мурата 1389. г. Миленко Стојковић је 1804. године побио београдске дахије, Гаврило Принцип је у Сарајеву лишио живота аустријског тиранина и колонизатора надвојводу Фердинанда, Божидар Жугић херој априлског рата, 1941. одбија да се преда мађарском окупатору, и том приликом убија непријатељског и свог команданта уз ријечи: “Зар се тако брани отаџбина”, Веселин Шијаковић 1943. усмртио је гестаповског официра, једног од најодоговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941. године. Наш Пљевљак Војин Џогаз, пресудио је једном од најближих Павелићевих сарадника Секули Дрљевићу 10. новембра 1945. године

Благоје Јововић је име које сваки Србин треба да зна, његови хици су смртно ранили најсвирепијег српског крвника, злочиначког шегрта, усташког поглавника, гнусног вандала који је спроводио геноцид над Србима, творца државе смрти и ужаса, Анту Павелића, 10. априла 1957. године у предграђу Буенос Аиреса. Уз помоћ неколико пријатеља, узео је Благоје правду у своје руке и извршио је задатак по својој херојској савјести. Његови мотиви да убије Павелића били су искључиво патриотски и посвећени стотинама хиљада мученички убијених невиних Срба, у концентрационим логорима Независне Државе Хрватске.

Треба посебно истаћи да Благоје Јововић овим чином опомиње све зликовце који под “заштитом” моћника остану некажњени у историјским процесима које диктирају и намећу велике силе.

У страшном погрому Срба у Независној Држави Хрватској, Павелић и његов значајан круг људи нису приведени правди. Постало је јасно да се исто неће ни догодити. Злочин енормних размјера над Србима, Јеврејима и Ромима, заташкавао је читав запад и Аргентина, нарочито Ватикан преко кога је Павелић стигао у ту земљу.

И поред толике заштите ипак су га стигли хици правде Србина хероја. Тако се Благоје Јововић уврстио у витезове о којима Његош говори у Посвети праху оца Србије:

“Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће,

ал` хероје ка Пожарске, дивотнике и племиће,

гле, Српкиње сада рађу!

Благородством Српство дише!

Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише!

Професор др Жарко Лековић упознао нас је ближе са садржајем и значајем књиге Благоје Јововић српски херој у вучјој јазбини.

Рођен је у Прибоју 26. септембра 1965. год. Основну школу завршио је у Прибоју, а средњу у Подгорици. Дипломирао је на Филозофском факултету у Никшићу, одсјек за историју и географију. Као стипендиста Владе Црне Горе завршио је магистарске студије на Филозофском факултету у Београду, где је одбранио и докторску дисертацију у јулу 2010. год.

У Историјском институту Црне Горе запослен је од 1. маја 1998. и тренутно ради на мјесту Научног сарадника за националну историју Црне Горе у 19. и 20. вијеку.

Члан је Научног вијећа Историјског института Црне Горе, Одбора за историју Црногорске академије наука и умјестности, Матице српске и Вијећа за друштвене науке Универзитета Црне Горе. Члан је редакције међународниг научног часописа На извору Вукова језика и Гласника Завичајног музеја Пљевља и више организационих одбора Зборника радова са међународних скупова.

Учествовао је на више од 70 домаћихи међунарпдних научних скупова одржаних у Црној Гори, Србији, Републици Српској, Молдавији, Русији и Немачкој. Говори руски, а служи се италијанским језиком.

Објавио је неколико значајних научних радова

Дробњак у првој половини 19. вијека

Дробњак и Потарје,

Манастир Бијела,

Дробњак од 1850 до 1918.

Шаранци у документима,

Тара – граница и спона Црне Горе и Османског царства.

Епски пјесник Славко Перошевић

Из непресушног бунара знања и података који богате српску културу и колективно знање и сјећање, међу личностима које су нас нарочито задужиле у вријеме литија, ускочком горштаку припада посебно мјесто.

Част ми је да најавим човјека који бритким пером исказује своје емоције, искреност, патриотизам и родољубље из дана у дан употпуњује свој национални, историјски и културни буквар као подсјетник свима нама  који су то прави путеви, начини, правила и принципи које треба да пратимо како бисмо живјели у складу са оним што је Бог предвидео као циљ нашег постојања и нашег живота.

Он храбро ходи, попут Радована Требјешког, пјесничким путем чувајући своје достојанство, а задржавајући право на сопствени став и сопствени суд. Његов пјеснички опус одише узвишеношћу, знањем и свезнањем за светосавски род, ове и будућих епоха, ствара нови квалитет и право национално благо када је поезија у питању.

У периоду најстрашнијег удара на светосавско покољење, објавио је двије књиге поезије „Не дамо светиње иНебеску литију.

Народни гуслар Исак Симићевић

Предочавајући подвижничке животе српских светитеља и владара, писци неизоставно посежу за библијским сценама и личностима. Сачувати вјеру прађедовску значило је спасти духовност и  народност српску. Српска црква једина је сила која духом Светосавља обједињује Србе и улива им свијест да им је у слози једини спас.

Водећи се вјером отачком и светом надом, коју сам Господ по свом обећању дарује у вријеме борбе за одбрану вјере, светиње, идентитета Црна Гора је изњедрила благородне душе које су вођене зовом предака, осјећајем вјере у срцу кренули у борбу против злокобног режима и затирања српског идентитета.

Бранећи вјеру као пут слободе, смисла и радости, бранећи завјет предака и српске светиње његова фотографија обишла је свијет.

На челу молитвене колоне вјерника, која се по највећој мећави пробијала те литијске ноћи, под Дурмитором дробњачки крстоносац и народни гуслар Исак Симићевић постао је симбол правде, части и поштења.

Уз гусле је  отпјевао пјесму о Благоју Јововићу, чији је аутор Славко Перошевић.

Адреса: Трг 13. јул , 84210 Пљевља

Тел/факс:  068 / 880 - 220

ПИБ (матични број): 02009226

Жиро рачун: 555 - 2909 - 55; 510 - 24549 - 16

Е-mail:   junb.ssamardzic@gmail.com

Народна библиотека "Стеван Самарџић"  2024