Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

  Исписујући ове, некад кратке и енциклопедијски сажете и прецизне приче, другде читаве кратке романе о биљкама, зачинима и јелима, Олга Зиројевић нас уводи (кроз кухињска и баштенска врата!) у просторе и време у којима су велики ломови и несреће (ратови, освајања, разарања), најчешће независно од воље оних који су их изазвали, остављали за собом, као неку врсту „утехе“, нове биљне културе, понеку префињену посластицу и зачин да умање горчину свакодневног неизвесног живота или послуже као лек.                  Милан Ристовић Нова књига Олге Зиројевић, историчарке турколога, која је након одбране докторске дисертације на теми „Цариградски друм од Београда до Софије“, објавила читав низ историјских и научних публикација, говори о деценијама наталоженом знању и искуству о различитим културно-историјским укрштањима на балканским просторима. Историјске забиљешке о храни и пићу, украсном и љековитом биљу, њиховом поријеклу, као и утицају који су извршили, не само на јеловник ових крајева, већ и језик, навике, обичаје, прикупила је Олга Зиројевић у књизи „Источно-западна софра“. Овај културноисторијски и кулинарски лексикон упознаје читаоца са читавим мозаиком различитих култура и међусобних испреплетености, додајући онај неопходни зачин бољем и суптилнијем разумијевању друштвено-историјских дешавања на овим просторима. Феномени човјековог свакодневног егзистирања, мотивација су, како за окупљање, тако и ишчитавање оваквих записа, који осим на практични, упућују и на онај дубљи значај у одређеном друштвеном миљеу. Тако је исхрана одувијек указивала, не само на њену суштинску улогу у опстанку људске јединке, већ као саставна и свакодневна појава, на стил самог живота. Као енергетском бићу, чија егзистенција зависи од равнотеже духа и тијела, топлог и хладног, довођења супротности у склад и одржања животне хармоније, човјеку је храна одувијек била једна од основних преокупација. Философија исхране није у том смислу сасвим случајно његована у различитим културама, историјским периодима, географским поднебљима. Стога су се још старе цивилизације бавиле овом значајном темом на веома систематичан начин, а све у циљу упостављања што успјешније животне равнотеже, како појединца, тако и друштва у цјелини. Просторно-временска категорија, која у антрополошким и етнографским разматрањима игра одлучујућу улогу, водич је и у овом есејистички обојеном културно-историјском лексикону. Пажљиво етимолошко, социолошко, лексичко, проучавање одабраних биљних култура у књизи, не своди се на пуко броматолошко проучавање истих, већ указује на посебну философију исхране. Један овакав свеобухватни аспект указује даље на посебан начин живљеља, друштвених ритуала и обичаја, који неријетко постају и предметом умјетничких разматрања. Источно-западна софра, разастрта на Балкану, доносила је и нове обрасце понашања, нова искуства и схватања о свијету и човјеку, све захваљујући путницима, трговцима, истраживачима, освајачима, којима списатељица, као одличан познавалац културно-историјских и војних прилика на овим просторима, поклања посебну пажњу. Тако познате историјске личности из османског периода не помиње само као освајаче, већ као оне на чијим су се царским дворовима спремале поједине култне намјернице. Тако се спанаћ у османској царској кухињи Мехмеда II Освајача много трошио, као: кувани спанаћ, пржени спанаћ с пиринчем, спанаћ с куваним месом, јогуртом. Ова биљка персијског поријекла на нашим просторима први пут се помиње у завештајној повељи (вакуфнами) Мустафа-паше, у Скопљу, док се „под именом спанат, шпенот, шпенат, доста често бележи у дневницима кухињских издатака Београдске митрополије (од 1717. до 1739. године)“. У вакуфнами Иса-бега Исхаковића, оснивача Сарајева, Новог Пазара, Шабца, која се односи на његов имарет у Скопљу, постоји посебна уредба за трошење булгура, намјернице одвајкада распрострањене на нашим трпезама, а о чијем првобитном значењу данас и најрелевантији етнолози посежу за речником када у тексту наиђу на ову ријеч. Етимолошким приступом називу сваке одабране биљке, намјернице, зачина, списатељица не само да нам ближе приказује њено поријекло и начин настанка, већ и широк значењски спектар који су ти називи формирали приспјећем у наше говорно подручје. Бројне асоцијације, које су неке од њих направиле у различитим сегментима живота, најбоље говори литература. Тако ауторка, осим научног и стручно утемељеног, у самој публикацији користи и један сентиментални, литерарни приступ, позивајући се неријетко на дивне изводе из наше народне књижевности, што самом тексту даје посебну чар и вриједност. Говорећи тако о бостану, чије првобитно значење носи ријеч иранског поријекла бустан (сложеница од ријечи бу – мирис и суфикса за творбу именица мјеста – стан), наводи потом читав низ облика и значења које је ова ријеч остварила на нешем говорном подручју: бостањ, бостанија, бостаниште, бостанлук. Стихови из народних лирских пјесама, заступљени у књизи, на сликовит начин употпуњују ову мирисну и цвјетну оазу Олгиних културно-историјских и кулинарских опсервација, „Два су цвијета у бостану расла: / плави зумбул и зелена када“. Зерђефил или ђумбир, турски афродизијак, али и лијек, дошавши у наше крајеве, своје посебно мјесто заузима у народној епици, „У руци јој кита феслиђена, / и четири струка џенџефила“. Љековито дејство ове биљке, која се користила и као напитак, надалеко је познато, „Из извора Семсебила / ће пити ђумбир из сребрних пехара“. Овај вишеструки приступ разматраној тематици, историјски, лигвистички, етимолошки, књижевни, говори о непроцјењивом богатству и међусобној испреплетености различитих духовних хоризонта на овим подручјима. Контраверзна и дијаметрално супротна размишљања и учења о дувану (Nicotiana), који се након сто година по открићу Америке почео гајити и конзумирати широм свијета, па и на подручју Балкана, говоре заправо о вишезначном тумачењу и разумијевању људских потреба и прохтјева у одређеним временским периодима, који су потом диктирали и посебне мјере друштва према његовој употреби. Тако нам списатељица указује на дуг и буран пут који је ова зељаста биљка прошла у различитим историјским етапама, од обожавања и сматрања за свету биљку код Индијанских племена, преко љековитих својстава која јој приписују доласком на европско тло, па све до строгих забрана, кажњавања и осуда њеног конзумирања, о чему, између осталог, говоре и стихови из пјесме Хасана Каимије (17. вијек), једног од најпознатијих сарајевских пјесника свог времна, а које је списатељица уткала у редове књиге: „Злочеста је работа, / Пушит га је срамота, / Јер је врло грехота, / Устен’те се тутуна”. Читајући овај културно-историјски, кулинарски лексикон, осим што спознаје низ вриједних упута и савјета о значају и вриједности појединих биљних култура, као и могућностима њихове практичне уоптребе, читаоц присуствује једној необичној духовној гозби, гдје на менију имамо богатство културних мириса и укуса, што говори о непроцјењивом значају различитих културних адреса са којих долазе. Софија Јеловац                                          библиотекарка у НБ “Стеван Самарџић”објављено: 01.03.2019.

Leave a Reply

Адреса: Трг 13. јул , 84210 Пљевља

Тел/факс:  068 / 880 - 220

ПИБ (матични број): 02009226

Жиро рачун: 555 - 2909 - 55; 510 - 24549 - 16

Е-mail:   junb.ssamardzic@gmail.com

Народна библиотека "Стеван Самарџић"  2024