Skip to content Skip to sidebar Skip to footer


На почетку своје књиге прича „Плес међу свицима“ Лела Милосављевић каже: “Још имам смелости да ходам боса… Моје мисли су моји свици…” Поводом ових ријечи можемо се присјетити њене претходне збирке прича која носи назив „Трагови босих стопала“, па осјетити праву природу њеног подухвата, њену потребу да „непосредовано“ закорачи на јавну сцену, бирајући, ипак, једног посредника којем највише вјерује – причу. Стварајући реалистичку причу са повременом ретроспективом на садржај из ближе или даље прошлости, Лела нам саопштава истину изван домашаја фактографије, пружа нам, додуше скромно и обазриво, могућност да завиримо иза кулиса не толико стандардног колико клишетираног породичног живота сагледаног из угла жене. Различите животне доби – од дјевојчице, преко дјевојке, младе и зреле жене до баке, жене су јунакиње ове књиге, са мањим и ријетким изузецима. Оне су међусобно врло сличне, личе једна на другу исто као што једна на другу личе њихове судбине. Па шта је онда фактор разлике? Могла је бити испричана само једна прича која би кроз једну од њих свједочила за све. Разлика ипак постоји и налази се у простору који је прећутан и који се представља као женски, а који је у ствари мјесто неостварене људскости небитно којег пола она била. Да ли људскост уопште има пол или су то само манифестне разлике?

Одваживши се да искорачи пред очи јавности, пред те иследничке рефлекторе, Лела Милосављевић је по мјери свог доживљаја, али и по мјери свог дара, „признала“ постојање једног свијета непризнатих, скрајнутих и потиснутих вриједности. Они који очекују дубоки катарзични доживљај могли би бити разочарани, али они који дозволе да приповијешћу природно буду вођени ка поенти која се понекад налази на неочекиваним мјестима, у овим складним и наизглед јеноставним причама могу пронаћи трајан и суштински битан емотивни разговор. Ауторка нам открива свијет у којем се преплићу традиција и еманципација обједињене сложеном природом савремене жене. Гледајући своје мисли, јунакиња приче још увијек не дозвољава да њене мисли буду од других виђене јер их се и сама плаши, плаши се њихове разорне снаге, није јој на уму револуционарна промјена живота. Она жели мало простора за себе и та потреба за мало аутономије бива најчешће исмијана, непрепозната као стваралачка. Проблем, а понекад и трагика такве жене, јесте у њеној разапетости између дужности и обавеза у оквиру породице гдје она апсорбује све проблеме као своје личне, и онога што представља њен лични императив. То што је само њено изгледа јој као јерес и она нема снаге да до краја изведе своју намјеру. Док дјецу безрезервно воли, према мужу је намјесто некадашње страсти и љубави развила чудну мјешавину пријатељске наклоности и мајчинске бриге. Тај вишак који ослобађа од чланова њене породице ствара незадовољне паразите прилично или савим неосјетљиве за вибрације њене природе. Суштина ове ситуације је у томе што патријархално окружење већ одавно показује недовољност и нефункционалност у савременим условима, али се вриједности наслијеђене из његовог окриља нити могу препустити пропасти, нити тек тако пренијети у неки нови контекст.

Као посебну вриједност истичемо психолошку, а не фактографску тачност испричаног која руководи читалачким доживљајем у правцу остваривања људскости дефинисане квалитетом личности, а не квалитетом пола.




  Марија Кнежевић библиотекарка у НБ “Стеван Самарџић”објављено: 25.04.2018.       

Leave a Reply

Адреса: Трг 13. јул , 84210 Пљевља

Тел/факс:  068 / 880 - 220

ПИБ (матични број): 02009226

Жиро рачун: 555 - 2909 - 55; 510 - 24549 - 16

Е-mail:   junb.ssamardzic@gmail.com

Народна библиотека "Стеван Самарџић"  2024