Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

  
Роман „Не дај ми никада да одем“ британског нобеловца Казуа Ишгура припада жанру дистопијске фикције која је била поджанр научне фантастике, па је књижевна јавност појавом овог романа 2005. године дошла у заблуду да га посматра и анализира у свјетлу научне фантастике. Иако не одступа од својих доминантних тема као ни од оних универзалних, непролазнх којима се, као и сваки велики писац бавио у претходним романима, Ишигуро у овај роман уводи нове теме које су у складу са убрзаним научним, технолошким и медицинским прогресом модерног доба – теме клонирања и генетског инжењеринга, стварајући тако један опскурни и обеспокојавајући дистопијски свијет насељен клонираним бићима, чија је једина животна сврха донирање органа „правим“ људским бићима.

У средишту радње налазе се питомци интернатске школе Хејлшам у руралном дијелу Енглеске, чији необичан начин живота и многе бесмислене забране и табуи са којима се суочавају, сугеришу читаоцу већ на почетку романа да овде није ријеч о обичној школи, нити о обичној дјеци. Немогуће је не поставити питање ко су та дјеца, одакле су дошла, зашто им је ускраћен живот какав воде њихови вршњаци у „нормалном“ свијету, каква је њихова сврха? Ко су заправо Рут, Том и Кејти, троје нераздвојних пријатеља који већ у дјетињству покушавају да проникну у мистерију њиховог обитавања на овом свијету. Од малих ногу они играју „улогу“ која им је додијељена помирени са судбином. Проток времена, одрастање и зрелост, напуштање зидова интерната који им је уливао сигурност, а који се из перспективе читаоца указује као монструозни затвор, иако ниjе лишен удобности, суочавају их са мрачном сврхом њиховог постојања. Дјетиња невиност је ишчезла, а у њиховом језику који подсјећа не неки бизарни сленг из сајанс фикшн филма, „донација“ је ријеч која се непрестано понавља, ријеч која у себи носи звук страшне извјесности са којом су протагонисти помирени и прихватају је кротко и без побуне.

Рут, Том и Кејти не судјелују у стварном, „нормалном“ животу, њихова кретања ограничена су њиховом мисијом и сврхом егистирања, иако се у појединим тренуцима и код њих пробуди неки притајени револт против живота који су принуђени да воде док се њихови животи не угасе кад и последњи орган напусти њихово тијело. То није никакав отворени револуционарни бунт и жеђ за осветом, већ прије жеља за одлагањем неминовног ради неколико година среће у заједништву са вољеним бићем. Они нису лишени емоција, имају осјећања као и „нормални“ људи по чијим прототиповима су и створени, и у томе се можда и крије највећа монструозност овако устројеног дистопијског свијета. Ишигурови протагонисти заправо су жртве нечег страшнијег од свијета који прихвата постојање клонираних бића – они су жртве својих „испраних“ мозгова али без сопствене кривице. У њихове, још дјечје умове усађена је страшна „истина“: „Ви сте стигли на овај свет са одређеном сврхом и ваша будућност, свих вас, одређена је“.

„Не дај ми никада да одем“ је и дирљива прича о пријатељству и љубави која не може добити свој епилог у виду неке трајније повезаности и сједињења, јер им њихова „мисија“ не пружа им никакве могућности ни наде у будућност. Оно што они посједују је само садашњост развучена између серија донација. Овај роман је и универзална прича о дехуманизацији и удаљавању људи у савременом друштву, о прогресу који је само привидно у служби људи, а заправо води деструкцији људскости и урушавању етичких норми. Дистопијски свијет Казуа Ишигура може се посматрати и као метафора класно поларизованог друштва какво постоји од најраније прошлости до нашег времена – класа угњетавача и класа угњетених. Стварни свијет у који Ишигурови јунаци и не покушавају да се уклопе, виђен је само кроз њихову визуру и наша сазнања о том свијету веома су оскудна. Необично је то да они нису физички спутани, слобода кретања им није ограничена, што сами потврђују правећи излет у сусједни град. Не можемо а да се не запитамо зашто Рут, Том и Кејти свјесно прихватају улогу жртве иако постоји могућност избора и избављења? Одговор може бити само апсолутни фатализам, помиреност са судбином што подразумијева играње додијељене улоге до краја, док се рефлектори позорнице живота не искључе у некој сали за операције и линија на монитору за праћење виталних функција не покаже равнo.




 Ивана Цвијетић  библиотекарка у НБ “Стеван Самарџић”објављено: 11.05.2018.

Leave a Reply

Адреса: Трг 13. јул , 84210 Пљевља

Тел/факс:  068 / 880 - 220

ПИБ (матични број): 02009226

Жиро рачун: 555 - 2909 - 55; 510 - 24549 - 16

Е-mail:   junb.ssamardzic@gmail.com

Народна библиотека "Стеван Самарџић"  2024