Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

ЈУ Народна библиотека „Стеван Самарџић“ представила књигу родољубиве поезије Невена Милаковића.

Вече су отвориле сестре Јована и Јана Љиљанић пјесмом Невена Милаковића „Вила са Кошара“.

О поезији Невена Милаковића, говорила је директорица Библиотеке Бојана Ђачић, док је аутор надахнуто читао своје стихове  Сонетни вијенац о Јасеновцу, Опомену, Тибору Церни, Шумарице и друге стихове из своје богате ризнице.

Невен Милаковић је рођен у Подгориции 1963. године, живи у Бару. Читав свој вијек посветио је писању стихова и романа.

У основи Милаковићевог пјесничког надахнућа јесте родољубље,  Светосавље, косовски завјет, прошлост српског народа, прије свега историја и традиција, та непрестана егзистенција за идентитетом, мотив страдања основна је диспозиција пјесништва коју он успјешно уобличава, у сликама, ријечима, метафорама.

Невен је до сада објавио тридесетак књига поезије и прозе од којих су најпознатије: „Вила са Кошара“, коју вечерас представљамо, “Љиљани”, „Радост покајања”, „Било једном”, „Зебња”, „Гојкова књига”, „Цвијеће добра“, „Очев шамар“,  „Подгоричка исповијест“ „Мајци Божијој на аманет“ и друге.

Бројне његове пјесме посвећене су светитељима Српске православне цркве. Милаковић је за  пјесму „Вила са Кошара”,  2019. године у Београду награђен Златном плакетом Министарства одбране Србије.

Велика је заслуга Невенова, јер нас враћа на врело из кога ћемо црпити нашу снагу, поставља темеље на коме треба изградити човјека – Србина, означава критеријуме са кога треба да посматрамо и расуђујемо живот, буди заспале и клонуле, узноси прошлост Србинову која се зарезује у душу као најдубља пукотина. Слушајте га, нека вам суза у оку засија – та је суза душа Србинова.

Невен Милаковић први пут представио своје дјело пред пљеваљском публиком.

Архетип човјека традиције, духовности и страдања непрестано израња из  књижевне форме Невена Милаковића. Има нешто епско у њима. Свакако да је то основна тема коју писац користи. То су сусрети са духовношћу, снагом личности и њеним жртвовањем и тај епски карактер плијени у приступу и чини да су поједине ситуације нашем човјеку тако добро познате. Али оно што је лирским проткано открива карактер писца и уздиже га до епских висина, којима иначе теже овакве теме.

Љубав лирике надкриљује много тога и епског и јуначког, а тврда ријеч у лирским моментима добија топло мајчинско и народно рухо.

Ту се показује величина вјештине писања, емотивна сигурност и зрелост бављења унутрашњим освојеним просторима душе.

Поезију српских пјесника из Црне Горе  највише прожима и интегрише судбина Отаџбине. Готово да нема нашег пјесника који, посредно или непосредно, не пјева њену историјску и људску драму. Незаклоњена, несигурна, вјечно у процјепу између свјетова, у сталној борби са туђином и злом домаћим.

Црна Гора се  у својој поетској ријечи  брани и усправља. Срж слободе и тог српског,  моралног и духовног подвига налази се у ријечима Невена Милаковића:

Јер мудар се не боји онога што му тијело

може погубити,

већ онога што раба Божијег у њему жели убити,

мудар са осмјехом иде на Голготу,

јер зна да тај пут води вјечном животу.

Мудар не носи радо ланце, али их поносно носи,

јер зна да тако Господу служи, а зломе пркоси.

А нада која извире из таквог схватања, најаутентичније је изражена у Невеновим стиховима посвећеним Гаврилу Принципу:

Вјечите славе, вјечног живота,

Праоца сину жртвом да води,

Да сваки вис му буде Голгота,

А сваки метак спомен слободи.

Својим стваралаштвом његује и продубљује свијет читаоца. Кад  не би била прожета истином, свезнањем и осјећајем прошлости – садашњост  не би имала ону димензију будућности иманентну сваком правом стваралаштву.

Ријечи нису ту  само да уљепшају пјесму, већ да изразе суштински однос, тежњу и стање. Вриједност тих односа, смисао човјекове моћи, садржани су у језику  Невенове поезије.    

Пјесникова поетска творевина “Вила са Кошара” има велики значај, носи дубок смисао, даје поуку будућим нараштајима, упозорава васцјели род српски на чување светиње. Драгоцјену ризницу пјесник започиње Сонетним вијенцем из крајишког ока. Невен Милаковић,  искре ума претаче у стихове, посвећујући их српском роду, као доказ љубави, молитвеног поја и општег законика поштовања отачаства, светиње, часног крста и слободе златне. Не споменути мучилишта и просторе по којима су расуте невине кости српских страдалника незамислива је поетска мисао,  као и она која дотакне у најтананије и најболније кутке душе, када је у питању Невенова поезија. Голготски крст мученика јасеновачких јесу страдалне пјесничке слике испуњене саосјећањем и болом, доживљене страхопоштовањем и чемером. Са овако извученим акцентом Невенова поезија плијени актуелном друштвеном тематиком, али је као пјеснички  исказ и поетска структура усмјерена супротно од модерних тенденција,  што свакако за њега као пјесника представља изузетну вриједност.

.Да се мудрост ума људског мјери са познавањем закона Божијих, види се из пјесништва коме је стожер духовна вертикала и темељи се на истини, историјским чињеницама, теолошким знањима, исконским завјештањима, поткријепљеним моралним и етичким начелима, христољубљем, родољубљем и принципима Марка Миљанова.

Изграђујући свој лирски пјесмотвор, а остајући вјеран традиционалним вриједностима и српском културном наслеђу, Невен Милаковић је своје уточиште нашао у Косову и Метохији. Поетски градациони интезитет који својом матрицом оживљава страдалну историју нашег напаћеног народа свакако да јача традицију српске поезије, враћа нас у прошлост до изворних  вриједности које макар скривене у вихорима времена, никада не престају. Поетски родослов Невена Милаковића има за циљ да нас окрене тим вриједностима спајајући нераскидивим нитима животе предака и потомака.

Кроз поезију која је лучоноша даје свој поглед на свијет,  приближавајући читаоцу оне који нам својим дјелима показују неизмјерну љубав према Богу,  светосавском  и косовском завјету  уз импресивне и упечатљиве поруке и поуке. Својим стваралаштвом указује на племенитост, честитост, подвижнички идеал, а историјској хронологији даје душу која пулсира, a догађаје преображава у живи водоток.

Његов унутрашњи зов да овјековјечи истину, да подсјети на заборављено, да опомене на страдања наших предака да истакне моралне горостасе и вјерне синове мајке Отаџбине, Светог Лазара Косовског, Милоша Обилића, Светог Петра Цетињског,  Гаврила Принципа, Светог краља Јована Владимира, Светог Вукашина Клепачког и Јасеновачког, хероје са Кошара Предрага Пеђу Леовца, Тибора Церну и многе друге страдалнике, истичући појединачне вриједности сваког од њих, оличење је и печат ауторовог животописа. Смјелост и упорност подстичу  га да истраје у свом врлинском подухвату.

      Утемељен у светосављу, залеђе му чувају преци, ослушкује њихове тајне и предочава нам исте.

       Своје књижевне иконописе излаже оштроумно, водећи рачуна да сваком ријечју преобрази читаоце ка вишем циљу. Молитвено бди над умом нижући свој псалмопој од Косова и Јасеновца, Шумарица, Пребиловаца и Јадовна, преко Козаре и Лике, до Дрине и Кошара истином покорава непријатеље, а језиком поезије охрабрује нас и кријепи.

     Ауторово пјесничко умјеће је сјеме које рађа духовну снагу код потомака а уједно и клица која се шири и дотиче љубављу будуће нараштаје.

Динамично досеже  естетске домете свога стваралаштва зачетог на аутентичним личностима и догађајима. Умјетничким везом дотиче танане струне душе, стилским низовима и римом оваплоћује подвижнички живот и саму карактерну црту страдалног српског народа. Књижевним иметком даје значајну ноту коју прожима неизбјежна косовска мисао, колијевка српства, духовна тврђава и камен темељац. Немогуће је занемарити универзум светосавског и косовског постојања. Националном алегоријом привлачи пажњу, осваја чула, враћа у прошлост, стварајући одушевљење, код читалаца којима је светосавље основ живота, дајући им духовни полет ка вјечном и непролазном чему су наши преци тежили. Чињеница да смо потомци косовских бесмртника изазива  идентитетски понос, а посебан и значајан осврт чине опомињући и завјетни стихови посвећени српском Термопилу, јунаштву и херојству пострадалима на Кошарама.

Међу безброј мисли које пролазе кроз људску свијест и уобразиљу има и таквих које остављају дубоке и осјетљиве бразде.

Поетски ауторитет и емотивни набој који поклања нашем Предрагу Пеђи Леовцу, као непоколебљивој громади, моралном горостасу, оличењу светосавске етике, косовског завјета, херојства, правдољубља, човјекољубља,  симболу косовског страдања и трпљења од злокобне тираније шиптарских екстремиста свакако да чини пјеснички идеал  и  основни темељ небеског стремљења и завјетне мисли Светог кнеза Лазара: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека.“

Ратник и пушка – Предрагу Леовцу

Сред минског поља напуњена пушка,

Чека да се по њу српски витез врати,

Да је чврсто стегне снажна рука мушка,

И пушка ко човјек знаде туговати.

Када су ономад загрљени пали,

Кад су рањеног однијела браћа,

Јуначки су завјет једно другом дали,

За ратног се друга Србин увијек враћа.

 Ратном другу Србин увјек чува леђа,

По цијену главе оставит га неће,

А је л ико виши но Леовац Пеђа

И има ли славе од Његове веће?

Својега је друга пушка дочекала,

Да за Космет славни заједно погину,

И кад је крај мртвог сокола лежала

Зарекла се да ће кад се ватре мину

И када утихну плотуни паклени,

И крици нељудски са светога поља,

Висит о рамену анђеоској сјени,

На вијек, вјекова, то је Божја воља.

Када прелистамо хронологију српске историје, закључујемо да се није све дешавало само пред исуканим бајонетима, потегнутим буздованима и подигнутим сабљама наших славник предака, који су својим чојством и јунаштвом исписали странице наше трагичне баштине. Уочавамо да Невен Милаковић  поетски портрет уљепшава примјерима херојских подвига, наших прародитељки које ни по чему не заостају иза подвига наших родоначелника, ђедова, очева, браће… Као подсјетник и образац добротољубља, вјерности, мисионарења љубави и састрадања пјесник  литерарним подухватом представља духовне, интелектуалне, витешке подвиге Косовке девојке, Милутинове Симониде, Милунке Савић, Љиљане Жикић, које свакако да изазивају личну импресију. Оне, као и многе друге личности су златним нитима извезена имена хероина српске историје.

Као задужбинар благодатног поетског приказа, стремећи духовним идеалима наше свете српске православне цркве пјесниково умјетничко путешествије посвећено Ђедовом завјету опомиње нас, храбри и подсјећа на извојевану борбу, учи нас хришћанској азбуци која се води једним начелом: ” Не чини другоме, што не желиш себи….”, а то је и темељ хришћанске етике.

Призив времена иако неизбјежно пролази, подстиче да се овјековјечи прошлост. Тајанствена милост је над аутором раширила крила и вратила га

у вријеме предака да их оживи у стиховима, сачува од заборава и потомцима остави у наслеђе као водиљу у мудром и безазленом живљењу, по узору на њих.

Поезија Невена Милаковића је израз оригиналног поетског стваралаштва које је изњедрило једно вријеме. Оно је оригинално не само по темама које пјесник бира и које су изазов саме по себи, већ и по чињеници, да иако човјек осуђен на границе времена и простора, он ипак снагом духа успјева да границе превазиђе.       

      Збирка родољубиве поезије “Вила са Кошара”, јесте право упориште, које нам истински предочава прошлост и води нас у будућност која нам припада и најзад, поезија Невена Милаковића је једна кохерентна пјесничка визија свијета са јасно израженим мисаоним језгром, које има своју линију унутрашњег развитка, али је од самог почетка пјеснички оформљена и евидентна. Могу слободно да кажем да Невен Милаковића својим пером врши васпитну дужност и васкрсава трагичну прошлост Душанове Србије, на свом мисионарском путу може више да учини  за национално вапитање омладине него ма каква и ма како написана књига те врсте.

Адреса: Трг 13. јул , 84210 Пљевља

Тел/факс:  068 / 880 - 220

ПИБ (матични број): 02009226

Жиро рачун: 555 - 2909 - 55; 510 - 24549 - 16

Е-mail:   junb.ssamardzic@gmail.com

Народна библиотека "Стеван Самарџић"  2024