Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Замкови нам откривају ризницу надахнућа која се прецизно подударају са оним најдубљим у нама. Њихове куле су подигнуте да одбране личност од Државе. Господо: Живела слобода! Kњига „Посматрач“ представља избор есеја најпознатијег шпанског мислиоца двадесетог вијека. Садржај ових есеја указује на веома широк спектар Ортегине умјетничке мисли, почев од суштинских феномена људског постојања, као што су живот и смрт, добро и зло, истина и лаж, па све до најситнијих проблема човјековог свакодневног битисања. Особеност пишчевог књижевног дара огледа се у томе што он о овим суштинским феноменима пише лако и инспиративно, освјетљавајући при том најозбиљније теме јасним литерарним изразом. Тако премашује научника који ствара одређени философски систем, и представља се као писац са изузетном литерарном виртуозношћу. Његова проза достиже стилску перфекцију, обогаћена је метафорама, инспирише читаоца на духовно успињање ка вишим сферама живота, додирујући при том савршенство оног неисписивог. Читајући редове ове изузетне књиге ми, заправо, запажамо један апокалиптичан однос према свијету, то јест, један интензиван нагон за спознајом, како видљивог тако и невидљивог (грч. апокалипсис- подизање вела, откривање). Ортега тврди да се „мора кренути ка стварима, без одлагања“, jer „наука и књижевност не очекују да позирамо пред стварима, већ да махнито грунемо у њихову унутрашњост вођени мушком глађу за продирањем“. Јасан и стилски уобличен исказ о најдубљим егзистенцијалним питањима, при том врло често украшен духовитим досјеткама, необичан је дар ријетких мудрих људи чији поглед допире увијек иза свијета појавног. За такав поглед приправан је посматрач или интелектуалац. Oваквог човјека, „племића по обавезама а не по привилегијама“, човјека апокалиптичне чежње, Ортега пише великим И. Док човјек из масе, одн. пука, не тражи ништа више од оног што му се нуди, и при том је одушевљен собом, Интелектуалац, одн. посматрач, „који стално живи на врху неког Тавора, где се одвијају непрестана преображења“, окренут оном трансценденталном, и при том свјестан свог незнања, увијек изнова доводи ствари у питање, те стога „живети на свету, а не запитати се о њему, Интелектуалцу изгледа као паразитизам“. Он није човјек који неизоставно посједује одређену титулу, звање, привилегован друштвени статус, већ неко за кога је „племство синоним живота проведеног у раду, постављеног увијек тако да сам себе мора надрастати, претворити се из онога што је сад у оно што се износи као обавеза или захтјев“. Занимања и професије не би ни постојале да некада није било људи који су били научници, писци, професори у аутентичном смислу, и који су својим интелектуалним ангажманом освијетлили путеве будућем стваралаштву. „Не постаје се интелектуалац из овог или оног разлога, са циљем да се згрне новац, стекне слава…Неко је интелектуалац због самог себе, упркос самом себи, против самог себе. Неизлечиво“. Од таквог стваралачког начина живота, по Ортеги, остала је само љуштура из које је ишчезао дјелотворни лични садржај, „остао је само јавни положај, као безлични калуп у који би се преварантски могао ушуњати било ко“. И као што је болесна опсесија да се продужи дјевојаштво, услед претјеране уобразиље и изопачене женствености, увијек сврха нечем другом а не самој себи, тако је и живот пука, масе обичан, самодовољан, инертан, преварантски. Човјек-маса никад ствари неће довести у питање, напротив, он манипулише њима како би их искористио, „он је рођени егоиста, најважније му је да избије на чело, обави свој посао, да њему и његовима буде добро“. Ортега се критички осврће на модерне демократије инпирисане античким класицизмом. По његовом мишљењу оне су веома сродне управо из разлога што колективитет стављају као услов било каквом личном постојању. И док је у античком свијету појединац могао имати интегритет само као припадник града (полиса), човјек данашњице се сматра апсолутно ништавним, и без квалитета, уколио није припадник државе. Средњи вијек је био доба личности зато што се право, за разлику од јуридичког, суштински непостојећег правног поретка, приписивало појединцу као привилегија. Средњевјековни господин није унапријед знао за државу. Грађани модерних демократија, иза којих се крије сплет личних односа, све више осјећају, док залудно грме по митинзима и трговима, како су њиховом јавном животу, интелектуалном и политичком, све даљи агора и форум, а блискији балкон за мачевање.  

Софија Јеловац библиотекарка у НБ “Стеван Самарџић”објављено: 01.06.2013.

Leave a Reply

Адреса: Трг 13. јул , 84210 Пљевља

Тел/факс:  068 / 880 - 220

ПИБ (матични број): 02009226

Жиро рачун: 555 - 2909 - 55; 510 - 24549 - 16

Е-mail:   junb.ssamardzic@gmail.com

Народна библиотека "Стеван Самарџић"  2024