Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Историчари су трачаре великих размјера . . .“ Књига „Историја приватног живота у Срба“, припада савременом историографском дискурсу, који са маргине дотадашње писане историје извлачи свакодневицу обичног човјекa. Док је вишедеценијска традиција овог правца у свјетској историографији крунисана петотомним дјелом „Историја приватног живота“, реномираних француских историчара Филипа Аријеса и Жоржа Дибија, у српској историографији однос „приватног“ и „јавног“, као двеју посебних историјских категорија, по први пут је третиран у књизи која је пред нама. Имајући у виду да реконструкција прошлости приватног живота било ког народа употпуњује цјеловитост историјског пејзажа и пружа историјску основу за одгонетање идентитетских и фолклорних мистерија, значај овог дјела је тим и већи. Ако сте икада, ишчитавајући књиге о историји српског народа, покушали да докучите положај једног сточара, војника, мајке, занатлије, трговца, ако сте се, посматрајући остатке средњовјековних градова и двораца, барем на тренутак запитали о духу времена и свакодневици људи који су живјели, радовали се, патили и умирали у њима и, коначно, ако настојите, колико је то могуће, да савладате временску дистанцу снагом историјских извора, онда је књига о којој говоримо управо за вас. „Историја приватног живота у Срба“ је, за љубитеље сликовитог историјског приказа, својеврсна авантура која води у свијет неистраженог и историографски недовољно испраћеног историјског наслеђа. Упркос малобројности изворне историјске грађе, аутори успијевају да коректно реконструишу српску средњовјековну свакодневицу властеле на двору, који се не сагледава као институција одакле се управља државом, већ као мјесто гдје обитава владар са својом породицом. Такође, ни породични дом обичног свијета у градовима и селима није остао у потпуности обавијен велом мистерије. Из комплексности приватног живота Срба у средњем вијеку може се издвојити неколико репрезентативних узорака који осликавају дух времена. Тако је, према „Законику цара Стефана Душана“ (1349), хришћански брак озакоњен у једном од првих чланова који гласи: „и ниједна свадба да се не учини без вјенчања , а ако се учине без благослова и упита цркве, такови да се разлуче“. Међутим, живот је стварао и изузетке који су, неријетко, постајали и правила. Тако је, на примјер, „веза господара са слушкињом толерисана… то се посебно односило на трговце и друге посленике који су дуго боравили ван својих матичних градова у којима су им биле супруге… с вечитом хипотеком узрочника греха… жена је третирана као малолетно биће, тако да је неудата жена била под старатељством родитеља и брата, а удата под влашћу супруга.“ Живот ондашњег човјека био је испуњен константним кретањем. Путовали су сви друштвени слојеви, али ријетко у непознате и далеке крајеве, као што су, по ријечима аутора, „1308. године морали посланици краља Милутина, који су отпутовали у Париз, на двор француског краља“. Путовали су првенствено због ратова, глади, епидемија… Најчешће се путовало пјешке, „сматрало се да одрастао и здрав човјек може дневно да препјешачи и по 40 км“, али и јахањем и бродом. Војска је, по природи посла, морала редовно бити у покрету, а била је и доста поштована од стране противника.Падом средњовјековне српске државе један културни модел је замијенио други, византијски цивилизацијски образац потиснуо је највећим дијелом османски, али и средњоевропски, доминантно хабсбуршки. Исцртане политичке границе детерминисале су и све остале, континуитет је прекинут, успостављен је нови друштвени поредак, „очекивање краја времена се мерило данима“. Вијекови опште несигурности и неизвјесности у таквом наметнутом поретку ствари проузроковали су да, колико до јуче најтјешња хомогена веза, приватни живот, постане главна препрека ка поновном политичком и културном обједињавању Срба.Приватни живот Срба у Османском царству, и оних у Хабсбуршком, није више био исти, али, имали су једну заједничку колективну карактеристику. Наиме, како су остале без своје државе, генерације Срба су животни вијек проводиле у једном подређеном положају који је укоријенио и поданички колективни менталитет. С друге стране, разлике су бројне. Поменимо само неке од њих: одијевање, исхрана, хигијена, архитектура, образовање, културни живот, сексуалност, услови за социјалну проходност, и слично. Једини поуздан чувар средњовјековне традиције приватног живота код Срба је Црква, иако се чини да је историјска гравитација немоћна пред ријеком времена која носи живот ка неком непознатом ушћу. 

Слободан Радовић  Дипл. професор историје                

објављено: 01.09.2012

Leave a Reply

Адреса: Трг 13. јул , 84210 Пљевља

Тел/факс:  068 / 880 - 220

ПИБ (матични број): 02009226

Жиро рачун: 555 - 2909 - 55; 510 - 24549 - 16

Е-mail:   junb.ssamardzic@gmail.com

Народна библиотека "Стеван Самарџић"  2024